Podstanar - stranac u socijalizmu i kapitalizmu - Osmi deo-kraj

A problem je u tome: nova vlada treba da bude sastavljena.

Koalicija predvođena DS-om za evropsku Srbiju dobila je, doduše, sto dva poslanika. Najmanja mera je 126 poslanika radi parlamentarne većine. Međutim, dvadeset tri od onih sto dva poslanika neće da se povinuju naređenjima Borisa Tadića, jer su članovi partije G17+.

Oni su Vlada u Vladi. Nju vodi Mlađan Dinkić, beskompromisni neoliberal.

Nakon atentata na premijera Đinđića 12. marta 2003. on je izvodio svako obaranje vlade koje je bilo nakon toga. U periodu od kraja 2003, do proleća 2008. uspelo mu je da obori čak tri vlade u kojima je sam učestvovao i da tako bude krtica ili političar na koga se ne može računati. S obzirom da je relativno mlad, Dinkić će svakako oboriti još koju vladu. Bez njega u srpskoj politici trenutno ne može ništa. Ali od obaranja do obaranja njegov uticaj je sve manji, a time postoji mogućnost totalnog isključivanja iz aktivnog političkog života. Recimo, kao političaru mu ne polazi za rukom da građane osvoji vlastitim šarmom. Dinkić dobro ume da na krhotinama bivših vlada uvećava temelje svoje moći lagano ali sigurno. G17+ je za sada jedini stabilan, ali ima jak egocentrični element u novoj proevropskoj koaliciji. Mlađan Dinkić želi da jednoga dana postane premijer Srbije, ali osim njegove tvrdoglavosti, koja je koncentrisana u državnim finansijama i nije besprekorna, on ne pokazuje nikakav afinitet prema politici kao globalnom domenu, kao da se tu radi o političkim leševima. Osim toga on je još uvek nesopsoban da uočava šire kontekste u politici, zaslepljen željom za ekonomskim uspehom i nedostatkom mogućnosti da postavi prioritete u međunarodnoj politici. U vezi sa tim nedostaje mu i osećaj za finese u velikoj politici. Jedini njegov uzor su moćni koncerni. Njegova bezobzirna upornost je zaprvo deo njegovih psihičkih kompleksa. Inače, ne bi Dinkić na čelu svojih kriznih štabova upao naoružan kalašnjikovima i pištoljima, u noći između 5. i 6. oktobra 2000, u Narodnu banku Jugoslavije da osvoji radno mesto - guvernera, o kome je sanjao. Ono što DS-u preostaje u proevropskoj koaliciji od njenih partnera jeste tužna politička stvarnost koja želi u Evropu.

Pri tom ima tu srpskih nacionalista koji su ranije hteli da odseku ruku onima koji su nosili zelenu zastavu - muslimana. Ima tu i onih političara koji su našavši se na listi manjina došli u parlament, zahtevajući sasvim nevešto: „Hoću da budem ministar! Ko mi ponudi funkciju, tome ću dati glas." 

Bošnjaci, međutim, nemaju više glasova do onih sopstvenih. Ali zato mogu da zaprete da će uplesti i Sarajevo, kako bi UN-u pokazali da u Srbiji vlada antimuslimansko raspoloženje, kog zapravo tamo u Sandžaku i nema. Tako se došlo do dva politički ne samo podeljena, već i na ličnoj osnovi zakrvljena predstavnika muslimanske manjine koji su postali jedan drugom rivali unutar proevropske koalicije. Jedan se orijentiše pri tom ka Sarajevu, dok drugi, navodno, ka Beogradu. Uistinu, međutim, samo prema ličnoj promociji. Tu su još i isluženi monarhisti, kao i još aktivni secesionisti.

 

Mrtva trka oko vlasti: kako bi se to prevazišlo moraće da opet pripomognu i ubijeni demokratski ex-premijer Zoran Đinđić, kao komunista Slobodan Milošević preminuo u zatvoru Haškog tribunala za ratne zločine; tako to sebi predstavlja kao jedno rešenje predsednik Srbije i DS-a Boris Tadić. On je nagovestio, naime, da njegovu partiju i partiju Miloševićevog SPS-a povezuje zajednički bol zbog gubitka pomenutih šefova. Ukoliko bude uspelo da ova morbidna predstava o izjednačavanju Miloševića i Đinđća bude baza za formiranje zajednićke vlade koja će voditi Srbiju u Evropu, onda bi ona sa 122 poslanika i dalje bili jedna „jaka" manjinska vlada. Pomoć bi bila potrebna samo od slučaja do slučaja, kada bi npr. nosač kovčega „numero uno" na sahrani Zorana Đinđića Čeda Jovanović flngirao pri glasanju u skupštini sa svojih 13 poslanika, izlazeći im u susret ili sasvim sarađujući. Na tome Tadić gradi svoju predstavu, jer zna da je Čeda usmeren na mišljenje svojih mentora sa Zapada. A njima je, međutim, bitna politička stabilnost po svaku cenu. U jednoj takvoj konstrukciji, u kojoj bi i Čeda učestvovao, stajala bi na putu dva mrtvaca, i to opet Đinđić i Milošević. S jedne strane, jer je Čeda tada, kao visoki funkcioner DS-a, uhapsio Miloševića i isporučio u Hag i danas se od toga ne distancira. A s druge strane, jer SPS ne mogu zbog toga da zamisle saradnju sa Čedom, kako tvrde, doduše samo naizgled. A onda i dalje: Tadić je Čedu, nosača kovčega, istisnuo iz stranke i tako mu oduzeo šansu da važi za Đinđićevog naslednika. SPS bi rado vladao sa DS-om, ali zbog Čede nikada sa LDP, kako ponavljaju. Jedna s drugom nikako radi varanja svojih glasača, a bez jedne od njih opet nikako ne ide, ukoliko žele da dele vlast. Čeda „diše" Tadiću za vratom, a drug Dačić oseća vreo Čedin dah u leđima i obratno. Trenutno svi - naravno samo naizgled - zbog toga rone krokodilske suze.

 

Drugi čovek u savezu socijalističke koalicije, predsednik Partije ujedinjenih penzionera Srbije, Jovan Krkobabić je penzioner u poodmaklom dobu. Sa svojih 80 godina i sa njegova četiri penzionera - poslanika u skupštini on nema nameru da bude jednodnevna muva, kao nekada u Nemačkoj tamošnja penzionerska partija „Sivi vukovi". On, naime, želi da ostavi vlastiti trag i da dovrši delo koje su Mira i Sloba u domenu socijalnih reformi uvek nagoveštavali, ali nikada nisu ispunili. Njima je Krkobabić služio do svoje duboke starosti, verno i odano. Na izbornoj listi SPS-JUL je za njega uvek postojalo sigurno vodeće mesto, jer je sa Mirom pokazivao duhovnu srodnost. On je bio takođe tumač zvezda, astrolog i političar svemira, isto kao i Mira, traživši nadahnuće i impuls za svoje vizije o socijalističkom globalizmu. „Vuk predvodnik" srpskih „sivih vukova", Krkobabić, mamio je u poslednjoj izbornoj borbi penzionere obimnom reformom penzija i momentalnim dizanjem koeficijenta za penzije na 70 posto prosečne plate. Na taj način je trebalo da se stavi tačka na „socijalni genocid" penzionera u Srbiji, koji je počeo 1995. pod Miloševićem i traje do danas. Ali u vezi sa tim negativne posledice za ionako duboko prezaduženu državu bio bi skok već i tako visoke inflacije. Uz to bi došlo do nezaposlenosti i gubitka vrednosti novca. U Srbiji trenutno ima skoro 30% nezaposlenih, 2,7 miliona zaposlenih i 1,6 miliona „sivih vukova", penzionera.

 

Ali zašto ponos na svog pokojnog prijatelja Arkana Palmu danas ne sprečava da se Srbima i EU prikazuje kao „udarni Evropejac", to pak moraju znati ruski, britanski, američki i ambasadori drugih zemalja. Sa svojim prenaglašeno prijateljskim i kontinuiranim posetama Palmi, oni su Jagodinu pretvorili u političku Meku. Kad je u javnosti Palma počeo da uporno ponavlja svoj zahtev za neodložnom ratifikacijom SSP-a, dospeli su u ćorsokak pregovori Miloševićevih socijalista sa Koštuničinim demokratama i Šešeljevim radikalima o obrazovanju nove vlade, kao i formiranju beogradske vlade. Zapad mu je zato podario politički aplauz: „Važan korak u pravom smeru". Time je ispunjena Palmina želja koja je vodila ka prekidu pregovora SPS-a sa DSS-om i SRS-om, dok se s druge strane pojavljuje zainteresovana strana, DS, velikodušna i prepuna poklona.

Bio je to izuzetno povoljan trenutak. Predsednik Tadić je objavio deklaraciju u pogledu „istovremenog" ali ne i prirodnog zajedničkog bola zbog ubistva jednog demokrate i smrti jednog samodršca, koji navodno još uvek pogađa njegovu i partiju druga Dačića. Demokrate odjednom imaju puno razumevanje za sav jad koji su naneli Slobodan Milošević i njegova supruga Mira Marković na Balkanu, posebno Srbima. I veliki delovi građanstva su to osetili na vlastitoj koži. S druge strane danas Tadićeve demokrate deluju kao da nemaju ništa protiv da nekadašnji ubeđeni nosioci komunističke diktature postanu stubovi demokratske obnove Srbije. Nekada „grobari" slobodnog društva, koji su zemlju ekonomski ruinirali, sada bivaju ovlašćeni da učestvuju u preoblikovanju građanskog života ka slobodi i blagostanju, kao i u oblikovanju temelja slobodne trgovine, što su na silu već jednom pokušali ali bez uspeha. Trenutno od toga građani Srbije ne bi trebalo da se plaše. Upleteni političari pružaju uveravanja javnosti da bi ona trebalo da okusi kakvo je to blagostanje čeka u budućnosti nudeći joj određene delove ovog scenarija nacionalnog spokoja i harmonije. Međusobno tapšanje po ramenu i prijateljsko Ijubljenje obraza počinje čim se Tadić i Dačić pojave u javnosti. Pri tom se elokventni predsednik - sportista pokreće gipko i elegantno, dok mu odgovara zadrigli i omanji drug Dačić nesigurno, kao na štulama.

Verovatno će mu trebati vremena da nauči da prilagodi svoj nastup u javnosti shodno novoj političkoj ulozi. On nije više Savle srpskih Miloševićevih komunista, već je postao Pavle koga slave Brisel i Vašington, predsednik Socijalističke internacionale, Grk Anndreas Papandreu, ponudio je u Atini Dačiću mogućnost da svoju partiju SPS uvede u međunarodnu zajednicu socijalista, ako se očuva politički. Iz Brisela i Vašingtona Dačić ne dobija samo reči podrške, već i pohvale za svoju sklonost da se oproba i u ovoj pravoj demokratiji, jer SPS ipak ne mora da ostane Miloševićeva partija. Međutim, najvažnija stvar jeste što je Srbija sada na demokratskom putu ka Evropi. Za nekoliko nedelja, najkasnije do kraja godine, biće i zvanično priznata kao kandidat za ulazak u EU, uverava Brisel.

Zato uopšte ne čudi što bi i Mira Marković htela da bude tu, na kraju krajeva radi se o partiji njenog muža. Ona se javlja za reč iz političkog egzila, iz Moskve. Ovdašnji komunistički list, Pravda od 5/6. jula 2008. štampa njen komentar iz zaleđine na tri šlajfne i preko cele strane, koji je istovremeno i opomena. „Nije istina da nije moguće" piše tu između ostalog, „levica i desnica mogu i moraju da idu zajedno kada dođu takva vremena. Političke podele su apsurdne i usmerene su protiv interesa naroda. Danas su sredstva za borbu levice mnogo razvijenija, nasuprot onima iz 19. i sa počekta 20. veka, i često veoma rafinirana. "Mirin zahtev da učestvuje u političkom i ideološkom oblikovanju SPS-a, kao i zahtev za duhovnim raspolaganjem zaostavštinom njenog supruga Slobodana, nad SPS-om, time nije došao do izražaja samo teoretski, već i u pravom smislu. Pre nego što je javnost nešto konkretnije saznala o obrazovanju srpske proevropsko- socijalističke vlade, Mira Marković je izjavila da je saglasna da se to učini.

 

Samo nekoliko dana kasnije srpska skupština je izabrala za predsednika parlamenta njenu prijateljicu, profesorku psihijatrije, Slavicu Đukić-Dejanović. ,,Mi se nikada nećemo odvojiti od Miloševića" uveravala je ona nakon toga. Osim toga Slavica Đukić-Dejanović je objasnila: jedini uzor u njenom životu i politici bila je za nju uvek spisateljica Mira Marković.

Srbiji sada više ništa ne može da se desi, to se mora prihvatiti. Predsednik države je psiholog, a predsednica parlametna psihijatar. Srbi su se u međuvremenu našli pod njihovim terapeutskim nadzorom. Da li će ova mentalna briga parlamentaraca biti dovoljna, to je već drugo pitanje. U skupštini, koja je i inače temperamentna i puna nervoze i sastoji se od preko petnaest partija, sigurno na poseban način će doprinositi i ova terapeutska konstelacija. Ali ipak, stvarni junak je Dragan Marković Palma. Njegovim pretnjama da će pocepati koaliciju SPS-PUPS-JS ukoliko ne budu vladali proevropljani, sa još svoja dva poslanika JS-a on se pokazao kao najjači političar u zemlji.

Inače, ni Boris Tadić ni Ivica Dačić, kao ni novoevropejac iz srpske provincije Dragan Palma nisu baš tako autonomni. U ekskluzivnom klubu milionera „Privrednik" u Beogradu pada prava odluka da se Palmin preskok i vera u Evropu osigura odgovarajućim prilivom novca od pojedinih oligarha iz pozadine. Među njima su i dva „samo što nisu" milijardera, koji su u Mirino i Slobino vreme negovali sa njima bliske poslovne i lične kontakte, održavajući ih i danas sa bivšom šeficom Jula i mecenom. Oni su se sreli sa ambasadorima Velike Britanije i SAD. Posao je brzo sklopljen. Sve je bilo pregledno i precizno. Oligarsi koji su skoro svaku političku partiju držali u šaci od demokratskog proboja 5. oktobra 2000. do danas, trebalo bi da osiguraju put do vlasti proevropskoj koaliciji. Za uzvrat im se stavlja u izgled dozvola za akcije njihovih preduzeća na londonskoj berzi, kao i uklanjanje svih prepreka prilikom ličnih putovanja i poslovnog saobraćaja sa SAD.

Nakon toga sve je išlo kao podmazano. Samo nekoliko dana nakon izbora psihijatra Đukić-Dejanović za predsednicu srpskog parlamenta i novi premijer se potvrđuje na svojoj funkciji. Predsednik Tadić je pre toga autoritarnim kažiprstom pretio svojim partijskim drugovima: „Onaj ko ima nešto protiv, imaće sa mnom posla!" Poslanici proevropske koalicije su se pokazali još uvek disciplinovanim, ali već počinju da bivaju vidljivi prvi znaci nezadovoljstva. Novi predsednik vlade Mirko Cvetković sa svojom negovanom belom kosom, bradom i brkovima izgleda, a i reaguje na događaje na polju politike kao neki dobroćudni polarni medved, neposredno nakon zimskog sna, ili možda kao profesor veronauke, pre nego kao politički aktivan i odlučan šef vlade.

 

Postepeno na videlo izlazi razlog svemu tome. Sistematski Tadić počinje da osniva nacionalne savete kao onaj za odbranu, za nacionalnu infrastrukturu, za privredu, kao i gremijum za nacionalni investicioni plan, rukovodeći lično njihovim radom. Oni se polako razvijaju u ostrvska carstva njegove lične političke moći, jer odgovorni ministri Cvetkovićevog kabineta i sam premijer moraju da prihvate Tadićev direktan uticaj na njihove funkcije. Istovremeno se mreža Ustavnog suda sve uže plete. Tadić je u međuvremenu direktno izabrao pet sudija Vrhovnog suda, za šta kao predsednik ima ovlašćenje. Zatim je, međutim, na sopstvenu inicijativu predložio još pet sudija, te tako raspolaže dvotrećinskom većinom. Ne postoji više opasnost od sasvim zamislive višeznačne interpretacije prava. Time se smanjuje mogućnost da se ponište odluke nižih sudova za koje bi država bila zainteresovana. Sada su sudovi stvarni nosioci „upravo ove" pravne države. Pokojni Đinđić je uveo u Srbiju kancelarsku demokratiju, kakva postoji u Nemačkoj. U elitnom klubu Privrednik je već diskutovano o predsedničkoj demokratiji kakva postoji u SAD i Francuskoj, a koja počinje da se nazire i u Srbiji, mada bez odgovarajućih izmena ustava.

Za prvog zamenika premijera sa posebnim ovlašćenjima bio je izabran drug „generacije" Ivica Dačić. On je preuzeo resor Ministarstva unutrašnjih poslova. Dva bliska saradnika Slobodana Miloševića i visoka funkcionera SPS-a su takođe postali ministri: Milutin Mrkonjić za infrastrukturu i Petar Škundrić za energetiku. Inače, oni su spadali u Miloševićevu prvu garnituru. To, međutim, još nije sve. Dačićev koalicioni partner, „sivi vuk" srpskih penzionera Jovan Krkobabić, dugogodišnji i odani sledbenik Mire i Slobe dobio je mesto još jednog potpredsednika vlade, doduše bez ministarskog portfelja. Sa njegovih 80 godina trebalo bi ga sačuvati za naredne zadatke u budućnosti i zato ne sme previše da radi. Kako god bilo, Krkobabić je zahvalan za platu koju dobija dodatno uz svoju penziju - postao je, naime, najbolje plaćeni penzioner u zemlji. Njegova najviša penzija od oko 800€, zatim plata zamenika premijera 1500€ su zajedno skoro dupla u odnosu na primanja predsednika države. U proseku je mesečna penzija „sivih vukova" oko 24000 dinara, pri čemu trećina njih - oko 500 000 penzionera - prima samo 11000 dinara, dakle 130€.

Tadićevo duboko saosećanje sa bolom drugova koji više nemaju među sobom Slobodana Miloševića, pada na plodno tle. I Dačić naplaćuje politiku „zajedničkog bola" na upadljiv način, kao da se radi o pomirenju demokratski orijentisanih partija prema Miloševićevom režimu i njegovim nosiocima za moralno propadanje nakon 5. oktobra 2000. Na 7. Kongresu SPS-a Dačić ne samo da je dao reč svojim drugovima, nego se i zakleo da će da nastavi sa Miloševićevim dometima. Ali postalo je još nešto jasno. Dačić je pre toga samo prividno pregovarao sa Koštuničinim DSS-om i Šešeljevim SRS-om. Time je trebalo da se postigne proširenje zajedničke zone bola. Po svemu sudeći to je Dačiću pošlo za rukom. On ne samo da je postao prvi vicepremijer i politički vođa socijalno pravedne i proevropske vlade, već mu je uz to pošlo za rukom da izvede povratak Miloševićevih socijalista na vrh države u nezamislivom obimu, i to na račun drugih partnera proevropske koalicije. Ovi đavolasti čovečuljci skočuljci su užasno žilavi i sujetni i kada se nalaze sa samo dva ili tri poslanika u skupštini. I za njih se mora naći reprezentativno mesto u novoj vladi, premda ono samo guta novac, a u stvarnosti ne znači ništa. Inače, između ostalih tu su i „sekači ruku" onih ruku koje nose zelene zastave - muslimana, a koji opet najavljuju svoju želju da će radije raditi kao ministri spoljnih poslova na Marsu tim pre što tamo ima vode, kako kažu, nego što će se baviti nebitnim stvarima na zemlji. Jedan drugi političar, koji uvek politiku gleda iz perspektive intelektualca i zato podržava samo onaj oblik državne politike koji mu omogućava da uz pomoć svojih malobrojnih poslanika vrši ulogu dodatnog jezička na vagi u sredini, ostao je prikraćen pri obrazovanju vlade. Njegove uobičajene pretnje da će obrazovanjem secesionističke politike stvoriti pretpostavke za nove strukture vlasti koje će - tu i tamo - biti poslušne, ovaj put mu nisu donele ništa. „Sam sam pljunuo, sam ću i da poližem," glasio je jedan od njegovih iskrenih komentara. Ali sve ovo dodatno podiže izdatke države.

 "Podstanar - stranac u socijalizmu i kapitalizmu"

radni naslov knjige koju je napisao nemački novinar Georg von Hübbenet

 

  Ristić Ljubodrag, 15.9.2012.

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži