"Podstanar - stranac u socijalizmu i kapitalizmu" - Sedmi deo

Čeda Jovanović i Goran Petrović, sa očigledno dužim iskustvom, savladali su majstorski onu naročitu vrstu pregovaranja o „sponzorstvima". 

Bezglasna mimika, podržana komadićem papira i olovkom, očigledno je bila dovoljna da se u kafiću ili restoranu neprimetno dogovore o zahtevima sponzora i o obavezama primaoca koje iz toga slede. 

Goran Petrović je kasnije pričao: „Usred razgovora o drugim temama, sponzor bi im (Čedi i Goranu) iznenada pokazao svoju vizitkartu. Na njoj bi obično napisao iznos i željenu svrhu uplate svoje donacije. Nakon toga ova vizitkarta u plastičnoj kesici ponovo bi se pojavila zajedno sa kovertom koja sadrži sumu navedenu na vizitkarti. Šef partije Čeda bi je potom uzeo i stavio u svoju crnu akten tašnu. Razgovor koji se pre toga vodio relativno glasno o vremenu, konjskim trkama i naravno, o planovima LDP-a tada bi se naglo prekinuo.

 

Uz to, sponzor bi, onako uzgred, dodao: Čeda mora odatle na kraju da plati dogovoreni iznos Goranu Petroviću." Sponzorova želja nije uslišena. Zato je Goran Petrović kasnije nastavio sa izjavama u javnosti: ,,Ja od ove donacije nisam dobio ništa." 

Čeda je inače poznat po tome da mu ne pada teško da potroši veliki novac. 

Samo u toku jedne noći umeo bi, uz često menjanje restorana i ostalih noćnih klubova, da potroši pet do deset hiljada evra. Nakon izlaska Gorana Petrovića iz LDP-a izašla je samo jedna nepotpisana prateća poruka u javnost: Goran Petrović nas je od samog poćetka lagao.

 

 

I bivši komandant OVK Ramuš Haradinaj nastavlja svoj politički uspon. Izgleda da se i iza njegovih leđa, ne samo u Srbiji i u Tribunalu u Hagu već i u Briselu i Vašingtonu, nalaze uticajne političke snage koje mu trasiraju put narodnog heroja Kosova i Albanije. 

Premda optužen zbog ratnih zločina, on postaje premijer Kosova krajem 2004, iako se ono na osnovu Deklaracije UN 1244 još uvek nalazi pod protektoratom UNMIK-a. Tako i njega, kao trećeg premijera, doduše, jedne zvanično još nepriznate zemlje, štiti imunitet zbog hapšenja u inostranstvu, kao i ostale političare u bivšoj Jugoslaviji. 

Nakon sticanja garancija sa neimenovanih mesta, on se nakon sto dana vlade dobrovoljno predaje Haškom tribunalu. Ubrzo nakon toga ga puštaju da se brani sa slobode do početka suđenja.

Čak mu je i dozvoljeno da se do tada bavi politikom, što je inače strogo zabranjeno drugim haškim optuženicima iz Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine. 

U ovom kontekstu, jedan međunarodno priznati političar rekao je: „Možete biti ratni zločinac, međutim ako vam uspe da uništite dokaze ili da utičete na svedoke u svoju korist, onda ste slobodan čovek." 

S vremenom je porastao broj „slobodnih Ijudi" sa Kosova. Ramuš Haradinaj je očigledno dobro iskoristio svoje vreme na Kosovu, uz znanje UNMIK-a, između oba boravka u Hagu. U vreme istrage, kada je Haradinaj putovao između Kosova i Haga, ubijeno je devetoro najvažnijih svedoka Tužilaštva (trojica su bili zaštićeni krunski svedoci) koji su hteli da svedoče u korist Tužilaštva. Umesto osamdeset troje izabranih svedoka, samo je dvadeset osmoro bilo spremno da dođe u Hag. Međutim, mnogi od njih su se, već posle izvesnog vremena, predomislili. Na kraju, pred Tribunalom se pojavilo samo sedmoro svedoka.

 

 

Delovi stanovništva su iritirani i nezadovoljni, zahtevaju od države da i njima otvore kapiju kapitalizma doduše na socijalnoj bazi, odnosno prema mogućnosti bez posebnog napora pri radu. 

Upravni odbori velikih državnih i komunalnih preduzeća, oko kojih se političke partije nakon izbora više bore nego oko ministarskih mesta, jer ih na tim mestima država ne konstroliše, uzor su i ostalim građanima. 

Svako se priseća devize: niko ne može onoliko malo da me plati koliko malo ja mogu da radim. 

Ali on bi hteo da ga makar toliko tolerišu koliko i članove upravnog odbora. 

Recimo krajem 2008. prosečna plata građana iznosi oko 400 evra mesečno (pri kvoti nezaposlenosti od 20%) dok je istovremeno naknada za upravne odbore neretko između 150.000 i 350.000 evra godišnje. Tako su darežljiva prema svojim direktorima i upravnim odborima nerentabilna državna i komunalna preduzeća. 

Osim toga, počinje da biva sve veća zaduženost nepromišljenim, takoreći pohlepnim dizanjem kredita, koje Srbi uzimaju kod predstavništava stranih banaka u zemlji i koji pojačavaju socijalnu nesigurnost na način kao da je sama država kriva za to.

 

 

Kosovska nezavisnost polako postaje stvarnost. Nema sumnje da se sada može tragati samo za modalitetima koje bi Vašington i Brisel dozvolili Srbima i Savetu bezbednosti UN da sačuvaju obraz. Kloniranjem mini-država se forsira takozvani međunarodno-pravni legitimitet za druge ciljeve. 

Namera je jasna: vojno prisustvo SAD i NATO trebalo bi da se pojača i tokom vremena da se sasvim potisne Rusija iz ovih oblasti. 

Slični trendovi se ocrtavaju na Kavkazu i u centralnoj Aziji. I tamo SAD načinju dosadašnju rusku sferu uticaja. Treba pomenuti ne samo planirano postavljanje američkog raketnog štita u Poljskoj i Češkoj već i ambicije Vašingtona da prošire uticaj NATO-a na Ukrajinu i ostale bivše sovjetske republike kao što su Gruzija, Jermenija i Azerbejdžan. 

U ovom kontekstu trebalo bi pre svega pogledati aneks XI ustava Republike Kosovo. On reguliše prisustvo NATO-a (IMP-MVP-Međunarodno vojno prisustvo) na način koji ga u stvari čini samodršcem na Kosovu. Eksperti CIA smeju da organizuju i nadgledaju tajne službe kosovskih Albanaca. Tome u prilog govori, da Rusija postepeno postaje strano telo u ovoj mreži evropski orijentisanih balkanskih država, posebno postavljanje američke baze Bondstil (od preko 770 ha) na jugoistoku Kosova, nedaleko od grada Uroševca, u blizini Albanije i Makedonije, tamo gde se ukrštaju strateški koridori NATO-a VIII (Jadransko - Crno more) i X (srednja Evropa - Egej). 

Bondstil je trenutno najvažnija karika u lancu sličnih uporišta SAD na Balkanu, tj. u jugoistočnoj Evropi. Sa Bondstilom su umrežena vojna uporišta SAD u Bugarskoj i Rumuniji, jer su takođe od posebne važnosti za NATO. One osiguravaju teritorijalnu vezu sa još jednom članicom NATO-a -Turskom. 

Ali ova vojna infrastruktura na Balkanu će biti kompletirana tek nakon ulaska Srbije u NATO.

Neki koridori, pre svih koridor X, trebalo bi da u vidu kasnijeg srpskog partnerstva u NATO-u budu od posebnog prioriteta. Odgovarajući vazdušni i kopneni koridori preko i kroz Srbiju neće samo znatno skratiti vreme transporta već i pojednostaviti.

Na srpskoj planini Kopaoniku, nedaleko od Kosova onda bi mogla da bude postavljena dugo planirana NATO radarska stanica. 

Jugoistočno od Kopaonika se prostire potez Balkana do Istoka, koji omogućava radarsku kontrolu pomorskih puteva preko Crnog i Kaspijskog mora u Rusiji. 

Kosovski vazdušni prostor je pod isključivom kontrolom NATO-a.

 

 

Ruski kreativni odgovor na kosovsku krizu je igranje na kartu vremena sa namerom da se nastanak nezavisne i suverene države Kosovo u UN savetu bezbednosti i pravno odugovlači koliko god je to moguće, ili da se SAD, EU i NATO-u natovari formula: ,,Mi pristajemo na sve sa čime se i Srbi slažu. Bez Rusije ili protiv nje nije moguće rešiti zajednička pitanja bezbednosti." 

Ipak u poslednje vreme se pojavljuju određene dopune ovog stanovišta. Moskva dodaje: ,,Mi prihvatamo sve sa čim se ne samo Beograd već i Priština slaže." 

U pozadini se nešto pokreće. 

U pozadini stoji latentna opasnost koja ne bi mogla samo Srbiju već i Istok i Aziju da uvede u nemire, a koju bi Rusija htela da ublaži, kako to sama tvrdoglavo stalno ponavlja. Ona se plaši moguće zloupotrebe agresivnog nacionalizma protiv svojih strateških planova da u Evropi ekonomski stane na noge. 

Ovaj perpetuum mobile nacionalne nesigurnosti glasi: na svetu ne postoji nijedno etnički tako čisto područje koje nakon samoopredeljenja ne bi istovremeno ostavilo manjinu, koja bi jednom takođe svoje pravo na samoopredeljenje htela da učini važećim. 

U Azerbejdžanu, Gruziji i Turkmeniji se već nazire ova opasnost. Na severu Kosova je uveliko akutna. 

Tamo bi Srbi bili u stanju da koliko danas sprovedu svoje pravo na samoopredeljenje. 

Rusija, ne bez razloga, počinje ponovo da pokazuje svoj strateški interes na Kosovu, doduše, na drugi način nego u proteklim godinama.

 

  

Nakon trogodišnjih pregovora EU i Srbija su u novembru 2007. parafirale Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. To je bio pravni temelj za stvaranje još jedne nezavisne i suverene mini-države na Balkanu. 

Kosovo ima preko dva miliona stanovnika i ima najviši natalitet na Balkanu. Ali Kosovo se nijednom rečju ne pominje u SSP-u i zato na prvi pogled ne stavlja u pitanje integritet i suverenitet Srbije, jer još nema mini-države Kosova i zvanično nema govora o njoj. Međutim, ne zadugo. 

Već 12. decembra Oliver Dulić iz DS, predsednik srpskog parlamenta, svojevoljno raspisuje izbore za predsednika Srbije, a da prethodno nije konsultovao šefa vlade dr Vojislava Koštunicu. Oni se održavaju 21. januara 2008. EU stavlja u izgled potpisivanje SSP 28. januara 2008, da bi pomogla Tadiću da bude ponovo izabran za predsednika. Ovaj termin je bio i politička zamka. 

Ali ipak ne dolazi do toga. 

Ubrzo potom iz Brisela se saopštava: „Kosovo će u prvim danima 2008. godine proglasiti nezavisnost." U punom obimu je prepoznatljivo političko lukavstvo EU i SAD da navedu Srbiju da pismeno potvrdi priznanje nezavisnog Kosova. Moglo bi se smatrati da nije potrebno pomenuti Kosovo expressis verbis, kada se Srbija pominje kao suverena država. 

I sa stanovišta međunarodnog prava EU ništa drugo ne bi morala da uradi, jer što se tiče SAD i EU, potpisivanjem SPP-a Srbija se sama odvojila od Kosova.

 

  

Međutim, i ruski predsednik Vladimir Putin je u igri i postaje nestrpljiv. On i ruske diplomate prisiljavaju Borisa Tadića da što pre navede konkretan termin za potpisivanje rusko-srpskog enrgetskog sporazuma, gde će morati da budu prisutni zajedno sa srpskim premijerom Koštunicom i on i predsednik Putin u Moskvi, kako bi se na pravi način naglasila važnost ovog sporazuma. 

Ali Tadić odugovlači sa odgovorom uz objašnjenje da u izbornoj borbi ima isuviše nepredviđenih obaveza. U stvarnosti on želi da izbegne da bude izabran uz Putinovu pomoć, ali i da ne naškodi interesima prozapadnog lobija. Oni u Srbiji idu za svojim poslovnim planovima i hoće da drže Rusiju što dalje, kao konkurenta na srpskom tržištu kapitala i energije. 

Vrednost rusko-srpskog energetskog sporazuma iznosi otprilike 2,5 milijardi evra. 

On će osigurati srpsko snabdevanje naftom i gasom, a Rusiji omogućiti kupovinu srpske naftne rafinerije, NlS-ovog koncerna.

 

 

Međunarodni značaj „južnog toka" može se videti na osnovu činjenica. On dovodi u pitanje ekonomski značaj projekta američko-evropskog pandana, projekta gasovoda NABUKO koji od 2012. iz Turske, preko južne Evrope bi trebalo da dovodi gas u Srbiju i Italiju. 

Osim toga, Rusija je već ima ugovor sa nekoliko važnih dobavljača gasa iz centralne Azije, kao što su Turkmenistan, Uzbekistan, Kazahstan i Azerbejdžan, koje je hteo da obaveže i NABUKO. Pod uslovom da ne dođe do saradnje ekonomski rat između „Istoka i Zapada" već počinje da dobija konture.

 

  

Tadašnjem kolegi po funkciji Vladimiru Putinu predsednik BorisTadić je obećao u Moskvi da će sporazum rusko-srpskog energetskog sporazuma uslediti u srpskom parlamentu za nekoliko nedelja. 

Istovremeno su u Srbiji uklonjene i druge prepreke koje rusku privredu, pre svega banke, ometaju u takmičenju sa konkurencijom, pre svega onom sa Zapada. Od jačeg ekonomskog vezivanja za Rusiju, na kome neprekidno radi premijer Koštunica, on očekuje i intenzivniji interes ruske politike na odstranjivanju kosovske krize. 

Do sada se Moskva koncentrisala da pređe preko svega što više ne može da se promeni, kako se ne bi previše eksponirala na međunarodnoj sceni, ukoliko se ne radi o njenim interesima.

Ali sada su u Srbiji ruski geostrateški ciljevi ugroženi u onoj meri u kojoj nema odgovarajućeg sporazuma sa EU. 

Direktno iz Kremlja, međutim, Srbi često čuju, kada je reč o Kosovu, da Rusija ne može da nastupa srpskije nego sami Srbi. 

Moskva od Beograda očekuje pomoć da se odlučnije zadrži na kosovskom problemu. Kosovski problem Rusiji u ovom trenutku donosti geostrateške prednosti. Putinova globalna strategija kreće od ruske odlučnosti da Srbiju kao zemlju ima za svog partnera. Nikakve ideološke ili političke nastrojenosti, koje Srbi već imaju, nisu preduslov za ovo partnerstvo. 

Moskva daje do znanja da joj nije bitno ko je na vlasti u Beoradu, najvažnije je da bude zakonski održavana srpska perspektiva ka EU. Moskva tada zadržava perspektivu da uz srpsku pomoć ekonomski stupi ka EU. 

Ali Srbi nisu jedinstveni po kosovskom pitanju, što se i vidi iz ponašanja predsednika Tadića i šefa vlade Koštunice. Ove suprotnosti posebno jasno su došle do izražaja u finalu predsedničkih izbora, koji u Srbiji počeli neposredno nakon nastupa u Moskvi i potrajali još nedelju dana. 

Tadić je tada srpske građane stavio pred alternativu: „Ili Evropa, ili izolacija!" Pod izolacijom on je očigledno video odstupanje od Zapada, EU ili SAD i priklanjanje Moskvi. 

Koštunica, nasuprot tome, zahteva: „Prvo Kosovo, a zatim nastavak pregovora sa EU". On SAD nije ni pominjao, osim možda ponekad, u negativnom kontekstu.

 

  

 

Predsednik Putin se zabrinuo za budućnost svog ponosnog plana da pojača rusko privredno prisustvo na Balkanu i u Evropi. Zato on šalje u Beograd tadašnjeg zamenika premijera, a današnjeg predsednika Rusije Medvedeva. 

Tako pritiskaju predsednika Tadića da on obećava Medvedevu da će i vlada i parlament sa posebnim prioritetom ratifikovati rusko-srpski energetski sporazum. 

Početkom marta i šef vlade Koštunica predlaže u kabinetu da se ratifikuje ovaj sporazum, ali ga blokiraju Tadićevi ministri koji čine većinu u njegovoj vladi.

Vlada pada 10. marta. 

Premijer Koštunica se povlači i raspisuje prevremene izbore za srpski parlament koji se održavaju 11. maja. 

On objašnjva ovu odluku rečima: „Postoje nepremostive suprotnosti u vladi". 

Prva Tadićeva reakcija na ovo iznenađenje glasi: „Pobrinuću se da Koštunica nikada više ne bude srpski premijer." Ja ću zato podstaknuti ovo... Ja ću zato odlučiti ono... Ja to neću trpeti... I ja... i Ja... i opet Ja. 

Tako je zvučao predsednikov govor vizuelno podvučen njegovim poznatim „autoritarnim" uspravljenim kažiprstom, čak i prema medijima. 

U Beogradu se odavno nije tako snažno postavio egocentričan zahtev za oblikovanjem vlastite politike. 

Boris Tadić je očigledno preduboko zašao u ponore dnevne politike. 

On je veoma iritiran. 

Raspisivanje novih izbora mu verovatno nije došlo u povoljnom trenutku. Ali ipak, on ih mora raspisati, trajno rušeći mostove prema demokratskom partneru od „5. oktobra" dr Vojislavu Koštunici, dovodeći s njim u vezi u pitanje svaki dalji razvoj demokratije.

Koštuničin udarac oslobođenja, koji je vrhunac doživeo raspadom vlade, interno je imao partijsko i lično značenje.

Koštunica je, naime, jedini koji je doveo do Miloševićevog pada svojom pobedom u septembru i oktobru 2000. i koji je bio od 5. oktobra do marta 2008. ili savezni predsednik ili premijer Srbije, a da se nije lično obogatio „revolucijom".

Njemu su ne jednom pokušavali da pripišu preko glasina da je korumpiran. Ali iz godine u godinu u narodu se učvršćivalo mišljenje da je pristojan i iskren, da je velik i dalekovid strateg. Međutim, oko Koštunice se formirala neka vrsta „vlade u egzilu" sastavljena od Crnogoraca iz dijaspore koju su predstavljali uticajni oligarsi iz Miloševićevog vremena, šef Koštuničinog kabineta i ministar unutrašnjih poslova i šef policije kao i BIA-e i poznati pesnici i novinari.

Ova interna crnogorska „vlada u egzilu", iz dijaspore, operisala je bez znanja Koštunice pre svega u oblasti finansija.

Svojim povlačenjem on se oslobodio i ove crnogorske „vlade u egzilu" iz vlastitog okruženja.

Oni će sada morati da prate svoj urođeni osećaj da ih odvede na neko sigurno mesto: mi smo mali narod, ali dobro raspoređen na najvažnija mesta u Srbiji. 

Ovaj poseban talenat se do sada, osim kod Crnogoraca, mogao primetiti još samo kod Jermena, Sicilijanaca i Jevreja.

 

 

 

I Rusija je iznenađena i zabrinuta ovakvim razvojem dogđaja. 

Ton između Moskve i Beograda postaje sve oporiji. Sada predsednik Putin uvodi u igru svog ministra za energetiku Viktora Hristenka. Ukazujući na negativne posledice, on skreće pažnju Srbiji da 25. maj više nije tako daleko. 

Za rusko-srpski energetski sporazum ovaj datum predstavlja poslednji rok za ratiflkaciju, i od strane vlade i u parlamentu. Nezavisno od toga, DS i šef G17+ blokiraju drugi Koštuničin pokušaj da se ratifikuje energetski sporazum. 

Mlađan Dinkić ne samo da hoće što pre da obori Vojislava Koštunicu, već namerava i da onemogući energetski sporazum sa Rusijom. 

To čini sasvim nedvosmisleno. On ne voli Ruse. 

Velika sila Rusija nije dovoljno jaka za ranokapitalističkog neoliberala Dinkića, a Dinkić želi da bude shvaćen baš na taj način. I predsednik skupštine Oliver Dulić okleva da pristane jer, prema njegovom mišljenju, parlament više nema tehnički kapacitet da ratifikuje jedan tako obiman i važan sporazum. Tek kada je predsednik Putin poslao u Beograd svog drugog poverenika, ministra za vanredne situacije Sergeja Sojgua i kada je ovaj predsedniku Tadiću ,,bez cvetnog aranžmana" objasnio da se Moskva brine što se sve ovo nije završilo, Tadić je počeo da mu povlađuje. Doduše, nije pomenuo konkretan termin, jer je on zavisio od premijera. 

Međutim, nije prošao ni Koštuničin ponovni pokušaj da na prvoj sledećoj sednici vlade ratifikuje energetski sporazum.

U vezi sa tim, 17. marta 2008. neko je počeo da gubi nerve. 

Kao i toliko puta tokom proteklih godina, ponovo se priređuju provokativne demonstracije, kako bi se povećao pritisak na Srbiju. 

Još jednom se ide tako daleko kao nakon vojnih provokacija na Markalama 1995. (37 mrtvih i 89 povređenih Bošnjaka u Sarajevu), u Račku (45-oro mrtvih Albanaca) i na Kosovu 17. aprila 2004. (10-oro mrtvih i 2 oteta Srbina i uništenje 35 srpskih pravoslavnih crkava i manastira iz srednjeg veka). Pre nego što NATO, na insistiranje EU i SAD, oseti da je vreme da se ponovo umeša i vojnim sredstvima nametne red i mir na Kosovu i Balkanu, podmetne novi požar, kako bi ga posle svega lagano gasili. 

UNMIK je isprovocirao Srbe. Dolazi do nereda. 

Pri tom gine jedan ukrajinski UNMIK-ov vojnik a 200 Srba i UNMIK-ovih vojnika biva povređeno. I pored pritiska međunarodne javnosti i pojedinih članova Saveta bezbednosti u UN nije prošao zahtev da se iz toga izvuče nešto više od generalnog sekretara UN Ban Ki Muna. 

Prema njegovom nejasnom mišljenju ostalo je na sledećem: UNMIK snosi krivicu zbog primene prekomerne sile oružanih snaga. Međutim, osim toga nije bilo nijedne reči objašnjenja. Nijedan pogled na slične događaje koji su prethodili velikim vojnim akcijama NATO-a u najbližoj prošlosti.

Da nije 17. mart 2008. bio još jedno ponavljanje Markala, Račka i 17. marta 2004. koji je propao i pored razrađenog plana? Da nije trebalo da se ovim koškanjem sa UNMIK- om Srbi podbodu i time navedu NATO-ve snage da im nameću mir oružjem? 

Nakon toga verovatno ne bi bilo više problema da se ukine rezolucija 1244 i da EU direktno, a indirektno NATO i SAD dobiju mandat za propisivanje nezavisnosti Kosovu pod njihovim protektoratom, ne samo zbog njihove baze Bondstil već i iz drugih razloga. 

U ovom kontekstu tada ništa više ne bi stajalo na putu etabliranja EULEX-ove administracije na Kosovu. 

U vezi sa tim započeto dalje kloniranje malih država na Balkanu bi se moglo odvijati sigurno pod povoljnijim uslovima nego što je to do sada bio slučaj.

Već 29. aprila ponovo dolazi protiv-potez iz EU, kako bi se relativizovao potpis predsednika Tadića u Moskvi. 

U novembru prošle godine zamenik premijera Božidar Đelić potpisuje parafirani SSP sa EU u Luksemburgu. 

Na ovaj način Boris Tadić pravi političku grešku. 

Četrnaest dana nakon izborne kampanje, koja je kod DS i njenih bezbrojnih koalicionih partnera sasvim u znaku evropske euforije, i pored uveravanja da Srbija nikada neće odustati od Kosova, ali da se istovremeno bore protiv njene izolacije na Zapadu, konačno pokazuje kojoj se strani Tadić priklonio, tim ne dozvoljava Rusiji nikakvu delotvornu izbornu pomoć i u velikoj meri isključivši uticaj Moskve na oblikovanje izbornih rezultata u Srbiji. 

Svojom izjavom sa dvostrukom zaštitom Tadić se ne obraća većini Srba kada ističe da radi ekonomskih prednosti želi da Srbiju dovede u Evropu, a da je istovremeno sačuva od secesije Kosova. Sa ovog aspekta srpski potpis na dokumentu SSP ima posebnu istorijsku vrednost.

 

  

 

Postoje mnogobrojni skriveni dokazi da se Srbija savija po diktatu EU u smislu da svaka država pre svog ulaska u EU mora da neguje veze sa susednirn državama, te odatle proizilazi odgovarajuća aktivnost predsednika Tadića. 

Njegove posete susednim zemljama i uzvratne posete njihovih predsednika Srbiji sadrže, izmedu ostalog, u ovoj ili onoj formi formulaciju da „Srbija pruža ruku pomirenja ili prijateljstva susedima". 

Time se nagoveštava kako se mora razgovarati i sa kosovskim Albancima. 

Od toga sada zavisi kada će Solana izvaditi SSP iz arhiva i pokazati ga pred Savetom bezbednosti UN. 

Najkasnije do tada javnost će imati jasniju sliku o Tadićevim stvarnim planovima sa Kosovom. 

Žurba EU i SAD da Srbija napravi mrežu ugovora sa ostalim državama i Kosovom, i da se Kosovo prizna kao država ima svoje posebne razloge.

Namera EU da podrži „evropske snage" Borisa Tadića u izbornoj borbi je jasna, ali samo u prvom planu. 

Mnogo više ima toga zakulisnog od držanja njegove strane na izborima. 

Činjenica je da se ni u Briselu ni u Beogradu ne mogu nabaviti kopije originalno potpisanog ugovora. 

Pa ipak: samo jedan dan u toku preizborne nedelje, 11. maja u subotu pre podne, „tehnička vlada" dr Vojislava Koštunice na sveopšte iznenađenje i na zahtev predsednika Tadića održava posebnu sednicu. 

Kao prva tačka na dnevnom redu stoji energetski sporazum sa Rusijom. 

Ministri DS i G17+, koji imaju većinu u kabinetu, dopunjavaju dnevni red. Ratifikovanje SSP-a. 

Uz to uspeva im da nametnu Koštunici i druge zahteve, naime da ratifikovanje SSP-a bude na prvom mestu. Doduše, na nagovor predsednika Tadića, koga pak pritiskaju iz Rusije, obećavaju da će nakon toga ratifikovati i energetski sporazum. Time bi trebalo da bude isključena mogućnost da Koštunica nakon prve tačke dnevnog reda prekine sednicu i da ne ispuni želju „evropskih ministara" o ratifikovanju SSP-a. 

Ova međusobna politička ucena je zapravo ličila na politički spektakl od koga su trpele obe strane. Pre nego što je Božidar Đelić, Tadićev Evropejac, svoje ministre pustio da glasaju o tački 1. dnevnog reda - SSP - premijer Koštunica i njegovi ministri su napustili konferencijsku salu i vratili se tek nakon ratifikovanja SSP-a. Sada premijer preuzima svoju dužnost i otvara glasanje o tački dva dnevnog reda, o energetskom sporazumu sa Rusijom. Stvara se većina čitave vlade. Rvanje izmedu Istoka i Zapada oko njihovog uticaja još nije gotovo, iako je nakon ratifikovanja SSP-a i energetskog sporazuma uspostavljena ravnoteža velikih sila i njihovog uticaja na aktuelno političko stanje u Srbiji. 

Međutim hoće li i oni morati još malo da drhte? I Koliko?

Pomenuti sporazum trebalo je još da bude ratifikovan od strane parlamenta kako bi dobili međunarodno obavezujuću saglasnost Srbije. 

Koštunica ostaje pri svom stanovištu: SSP koji je potpisan 29. aprila sadrži značajne pravne manjkavosti, koje ga čine pravno ništavnim. Teška hipoteka preostaje novoj proevropskoj vladi. 

SSP je u međuvremenu kao dokument postao stvarnost i predstavlja prvi temelj i ugovorom osigurano priznanje Kosova kao države. 

Ovu činjenicu Beograd ne može da ignoriše. 

Dva preostala koraka će nužno uslediti pre ili kasnije - da se podrži državna izgradnja Kosova od strane Eulexa, a nakon perioda od 2-10 godina da se Kosovo potpuno oslobodi bez nacionalnih pretenzija Srba, nakon sadašnjeg ugovorenog nadziranog suvereniteta i trenutno nametnutog modernog kolonijalnog statusa prema aneksu XI od strane NATO i SAD.

 

Dan kasnije, 11. maja 2008. uveče, u sedištu DS izbija neviđena euforija kada predsednik Tadić stupa pred novinare i objavljuje trenutni izborni rezultat: „Lista koalicija za evropsku Srbiju je pobedila i mi ćemo našu pobedu odbraniti svim demokratskim sredstvima", čime je on direktno uputio pretnju. ,,Ja neću dopustiti da se narodna volja falsifikuje."

Čemu služi ova pretnja aranžirana „autoritarnim" kažiprstom?

-Da li će od sada sam predsednik interpretirati šta je „narodna volja", a ne više demokratska izborna procedura koja funkcioniše od 5. oktobra 2000.?- pitala se javnost.

  

"Podstanar - stranac u socijalizmu i kapitalizmu"

radni naslov knjige koju je napisao nemački novinar Georg von Hübbenet

 

  Ristić Ljubodrag, 3.9.2012.

 

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži