"Podstanar - stranac u socijalizmu i kapitalizmu" - Šesti deo

Javnost nikada ne bi saznala da je samo Crnogorcima iz dijaspore Goranu i Marku Kljajeviću pošlo za rukom da obrišu tragove između direktno ili indirektno umešanih osoba u Dinđićevo ubistvo i interesnih grupa, a takođe i da prikriju nastavljenu saradnju Gorana Kljajevića sa njima. Mafije iz Surčina i Zemuna, iz kojih su zapravo regrutovane ubice Zorana Đinđića, imale su iza sebe svoje eksponirane sponzore. Bos surčinskog klana, kum Dušana Spasojevića - Čume, uživajući poverenje Vladimira Bebe Popovića i bosa mafije srpskih kumova u Zemunu Dušana Spasojevića Šiptara, izgradio je materijalnu i političku egzistenciju na izuzetno bliskom prijateljstvu sa Čedom Jovanovićem. Očigledno je i predsednik Trgovinskog suda Goran Kljajević bio jedan od njihovih ljudi. Svi imenovani pokazatelji ka Bebi Popoviću i ministru unutrašnjih poslova Dušanu Mihajloviću, koje je pred Sudom izneo krunski svedok Dejan Milenković Bagzi, nikada nisu ušli u zapisnik izjava optuženih, a moguće je da su naknadno iz njih izbrisane.
Slična nezainteresovanost Suda bila je vezana za izjave optuženih u kojima se pominjalo ime Čede Jovanovića.
I krunski svedok iz kriminalnog miljea bio bi trenutno prekidan od strane sudija kada bi pomenuo ime Čede Jovanovića.

A onda se oglasila supruga Zvezdana Jovanovića.
Njen muž je na početku istražnog postupka dao izjavu za zapisnik da je ubio Đinđića, ali je potom ćutao nekoliko meseci, da bi na kraju ipak rekao da on nije ispalio smrtonosni pucanj na Đinđića. Međutim, gospođa Jovanović je u Sudu želela da proširi ovu novu istinu o svom mužu, iako nije objasnila zbog čega je htela da prošvercuje lovački nož u sudnicu, niti da kaže ko je trebalo da bude njena žrtva kada je uhapšena na ulazu u Sud.
Na kraju je ipak došla do suštine rečima: „Moj muž nije ubica. Uopšte nije tačno ono što je rekao tužiocu iz taktičkih razloga nakon svog hapšenja. Istina je da je Zveki hteo da puca na Zorana kao što je bilo dogovoreno, ali neko ga je preduhitrio. Odmah nakon toga je besan upucao Veruovića u dupe da ga ovaj nikada više ne pretrčava."

Takvim narodnim izrazima je u stručnim krugovima raširena nova legenda o postojanju drugog strelca prilikom atentata na Đinđića. Istovremeno je javnosti prezentovana teorija o tri, a ne više o dva metka ispaljena na Đinđića, no izjave očevidaca iz istrage govore o postojanju tri hica.

 

Posebna vrsta duhovno-političkog incesta u srpskom pravosuđu i društvu vidi se i po personalu koji učestvuje u procesu za ubistvo Đinđića. Ružica Đinđić nije uopšte to krila: „Moram da se držim podalje odavde zbog svoje dece". Osoblje koje je učestvovalo u procesu Đindiću, dakle mnogi akteri, sudije, tužioci, svedoci i ostali eksperti insistirali su da se postavi mnoštvo pitanja, čak i pitanja iz domena bezbednosti. Međutim, iza kulisa ovog procesa stoleća bila se očigledno neka druga bitka, nasuprot onoj predstavi koja se igrala za javnost. Pravo je ovde imalo samo podređenu ulogu. Tome u prilog govori i pojavljivanje odgovarajućih interesnih grupa, odnosno klanova sa svojim jednostranim interpretacijama pozadine ubistva.
Pri tom pada u oči da se u potpunosti ignoriše Zoran Janjušević, koji je kao poslednji premijerov šef za bezbednost, pre i tokom atentata na Zorana Đinđića, raspolagao obimnim informacijama o stanju bezbednosti.
Ni specijalni tužilac Jovan Prijić, koji se naročito isticao svojim trudom da pridobije krunskog svedoka kriminalnog kuma Ljubišu Buhu Čumeta, niti predsedavajući sudijskog kolegijuma u ovom procesu Marko Kljajević, nisu pokazivali interesovanje da Janjuševića u bilo kom pogledu iskoriste za razotkrivanje lica iz senke, odnosno nalogodavce ubistva. Janjušević je čak i kao veštak nepoželjan.
Janjušević tvrdi da je savetnik za prirodu a drugi svedoci tvrde da je bio savetnik za bezbednost, ali o tome nema pismenih dokaza.

Druga dva tužioca koja su u početku bila zadužena za ovaj proces odustala su od svojih zadataka iz nepoznatih razloga. 

U vezi sa tim, izbor krunskih svedoka potvrdio je nameru glavnog sudije da i dalje zataškava ostale tragove onoga koji je stvarno vukao konce u procesu za Đinđićevo ubistvo.
Zato su bili izabrani kriminalci iz surčinskog klana i mafija srpskih kumova iz Zemuna. Na kraju ih je ukupno bilo četvorica. Delom su njihove izjave unapred pripremane, pred sudom u pritvoru ili po zatvorima u inostranstvu, od strane američkih stručnjaka, gde su iz bezbednosnih razloga čekali na prebacivanje ili isporučivanje u Beograd.
Kao prvi krunski svedok je priznat pred sudom dotadašnji bos surčinske mafije, kum Ljubiša Buha Čume, i to upravo u trenutku dok se još nije znao ni zvanični početak suđenja.
Kriminalac Čume, kome se pripisuju i neka ubistva, ne samo da se mogao slobodno kretati kad god bi mu se prohtelo, već je vodio i poslove, uterivao dugove od svojih dužnika i bavio se hobijem, konjskim trkama, zbog čega je morao da putuje u Hrvatsku i Nemačku.
Neprekinute kumovske veze sa biznismenom Dragoljubom Markovićem i sa Vladimirom Bebom Popovićem, koji je iz pozadine operisao po unutrašnjoj politici, omogućavale su kriminalcu Čumetu normalan i dobrostojeći život u slobodi.

Kao drugi krunski svedok nastupio je Zoran Vukojević. On je do svog hapšenja bio šef ličnog obezbeđenja Dušana Spasojevića i znao je izuzetno mnogo o kontaktima svog poslodavca sa spoljnim svetom, i u vezi sa tim o kontaktima sa premijerom Đinđićem, Čedom Jovanovićem i Bebom Popovićem.
Međutim, na njega je iznenada iz potaje pucano na brutalan način, slično kao što su, nekoliko dana nakon ubistva Đinđića, njegov šef Dušan Spasojević i Mile Luković Kum u njihovoj vikendici u Meljaku, pogubljeni od strane tajne policije kada su izašli iz svog skrovišta želeći da se predaju specijalnoj policiji.
Time se postepeno, ali sistematski realizovala namera onih iz senke da šefove zemunskog klana pobiju po svaku cenu i tako spreče da se nađu pred sudom kao svedoci.
Treći krunski svedok Miladin Suvajdžić držao je u potpunosti stranu tužilaštva, s obzirom da je unapred bio spreman da potvrdi sve što se od njega tražilo. Izjave ova tri svedoka date su bez uvida javnosti; shodno tome potvrđivale su, bez razlike, da su Legija i Šiptar bili tvrdo i neraskidivo jezgro organizatora ubistva Đinđića. „Dušan i Legija su isto. Oni su zajedno odlučili da ubiju Đinđića", rekao je ubijeni krunski svedok Vukojević.
Memoari Mihajlovića „Povlenske magle" objavljuju fotokopiju iskaza Zorana Vukojevića iz istražnog postupka koja ne postoji u spisima predmeta a u kojoj se pominje Čeda Jovanović, što znači da su iskazi zamenjeni, suprotno zakonu.

Drugačije se oblikovala borba oko izjave četvrtog svedoka iz neposredne blizine Šiptara i Legije, Dejana Milenkovića Bagzija kome je omogućeno bekstvo iz Meljaka u inostranstvo, pre nego što su ubijeni njegovi šefovi Spasojević i Luković.
Bagzi je bio glavna tema razgovora među političarima i diplomatama u Beogradu. On je mogao biti ključ za onaj „pakao" koji je nosio život Zorana Dinđića na savesti, a koji se nije ticao samo organizovanog kriminala.

Kada je postalo poznato da je Dejan Milenković Bagzi uhapšen u Solunu i da je prebačen u najsigurniji i najbrutalniji zatvor Koridalos kod Atine, počela je trka i pravno nadgornjavanje oko Bagzija. Na poseban način su se, pri tom, eksponirali kriminalni krunski svedok iz Surčina, mafijaški bos Ljubiša Buha Čume i njegovi prijatelji koji su mogli imati pristup Bagziju preko zvaničnih kanala. Čume je čak ponudio svom bivšem kompanjonu garanciju za njegov status krunskog svedoka. Drugim rečima, on je mogao nakon saradnje sa sudom da živi kao normalan građanin, bez materijalnih ograničenja, od svog imetka stečenog kriminalnom delatnošću, i to bez obzira što presuda još nije izrečena. Preduslov koji je Čume postavio svom odbeglom „kolegi" bio je da ovaj mora da potvrdi sudu da su Legija i Spasojević istovremeno i organizatori i inspiratori atentata na Đinđića.

Bagzi je održao reč. Prilikom njegovih izjava javnost nije bila isključena. Glavni sudija Marko Kljajević je očigledno bio šokiran. Bagzi je potvrdio, doduše, da su po njegovom ubeđenju Legija i Spasojević bili glavni organizatori Đinđićevog ubistva, ali je optužio i Ljubišu Buhu Čumeta da je lično počinio nekoliko ubistava.
Bagzi je skicirao i uske veze nekih političara sa predsednikom Trgovinskog suda Goranom Kljajevićem.
Proces za ubistvo Dinđića je time izašao iz senke posebno pripremanog sadržaja. Ali izostao je posebni status krunskog svedoka, koji je Čume obećavao Bagziju. Sudija Marko Kljajević je lično odbio ovaj zahtev tužilaštva da se Bagziju dodeli ova privilegija 19. septembra 2005. Iako je bilo predviđeno za 23. jun 2006. ipak je tek u novembru smeo da izađe pred sud kao svedok, tek u novom procesu za ubistvo Đinđića.
Predsednik Trgovinskog suda Goran Kljajević je 12. aprila 2006. uhapšen kao jedan od vođa takozvane tenderske mafije. Njegov brat, glavni sudija u procesu za ubistvo Đinđića daje ostavku, doduše tek 28. avgusta, uz objašnjenje da hoće da istupi iz službe jer mora da brani svog brata Gorana, ali od aprila ovaj zvanično prekinuti proces se nastavlja.
Sa Bagzijevim izručenjem je očigledno upao pesak u precizno zamišljeni mehanizam predviđenog odvijanja procesa. Sudija i tužioci postaju nesigurni i počinju da traže izgovore kako bi istupili iz procesa.
U prvoj godini procesa došlo je do još pedeset tri glavne sudske rasprave, 2005. trideset šest, a 2006. još samo deset glavnih sudskih rasprava, dok se u avgustu iste godine proces i službeno prekida.
Sudija Kovačević-Tomić preuzima u novom procesu funkciju Marka Kljajevića. Međutim, imajući u vidu pitanje sadržaja, ona nije mogla mnogo toga da promeni.
Prilikom preuzimanja službene dužnosti i primopredaje sudskih akata nedostajali su najvažniji: pismeni zapisi Bagzijevih izjava pred tužilaštvom o osumnjičenim ubicama Đinđića, kao i o kriminalnoj saradnji surčinske i zemunske mafije sa Trgovinskim sudom i o delovanju njegovog predsednika Gorana Kljajevića.
Prema tome, ove dokumente, koji su se vodili pod oznakom službene tajne, Goran Kljajević poneo je kući i nije ostavio u trezoru u svojoj kancelariji.
Stoga, oni su mogli biti falsifikovani ili su sasvim nestali. Po svemu sudeći, da je takva namera postojala može se zaključiti iz temeljno obavljenih priprema. Činjenica je da ovi dokumenti nisu bili ni u jednom registru. Marko Kljajević, osim toga, nije bio u stanju da objasni gde su zapisnici sa izjavama ubijenog svedoka Zorana Vukojevića. Javnost je bila suočena sa uopštenim izjavama, koji su inače bili odlika „pakla": ako su pismene izjave svedoka koji nakon smrti ne može da govori uništene, onda je taj slučaj definitivo završen.
No, da korumpirana saradnja između Trgovinskog suda i organizovanog kriminala mora što pre prestati insistirala je, pre svega, EU.

Posebno su važna otvorena pitanja za stručnjake, kao što je na primer ovo: zašto veštaci Dušan Dunjić i Milan Kunjadić nikada nisu pregledali mesto zločina pred zgradom Vlade a pri tom su tvrdili da se njihovo veštačenje zasniva na materijalnim tragovima?
Osim toga, nisu dozvolili ni rekonstrukciju atentata na licu mesta.
S tim u vezi, nisu koristili ni ostala dokazna sredstva u punom obimu, ako su ih uopšte i koristili.
Vrata zgrade Vlade, pred kojima je Đinđić ubijen, i koja sadrže tragove premijerove krvi na mestima ulaska metaka ispaljenih na njega i telohranitelja Veruovića, uklonjena su i nikada više nisu pronađena. I fotografije ovih vrata su zauvek uklonjene, neposredno nakon atentata.
U ovom kontekstu posebno bitno deluju sledeće činjenice: sigurnosne kamere postavljene oko cele zgrade Vlade bile su isključene na dan atentata Zorana Đinđića. Vrata sporednog ulaza u zgradu Vlade, koji je Đinđić uvek koristio, nisu se odmah otvorila kada je Đinđić stao pred njih oslonjen na štake pre nego što je pogođen. Ovo se desilo i pored toga što je šef obezbeđenja Veruović, kao i uvek, na vreme obavestio o njihovom dolasku službenicu zaduženu za to.
Zašto se veštaci nisu potrudili da objasne stalnu protivrečnost u svojoj ekspertizi nastalu prilikom opisa ulazne i izlazne rane kod Đinđića i Veruovića? U svojim analizama oni tvrde da je bilo samo dva pucnja i jedan strelac. Zašto su ipak Sudu potvrdili, tokom merenja rana, da se one po veličini ne mogu porediti? Da li je bilo najmanje dva oružja različitog kalibra ili su ipak postojala dva strelca? Kako god bilo, za mnoga neslaganja u procesu za ubistvo Đinđića bili su odgovorni nekada bliski saradnici, a moguće je i za samu njegovu smrt. Dosta toga nisu učinili da bi se sprečio atentat, iako je materijal koji ih tereti prošao kroz mnoge ruke. I vrh rukovodstva nije ništa preduzeo da bi stručno zaštitio Đinđića od ovoga. Proces za ubistvo Đinđića nije samo neobjašnjivo promenio lične veze osoba koje su pre toga bile vezane porodičnim i prijateljskim kontaktima.
Čeda Jovanović i Vladimir Beba Popović, nekada ne samo najbliži Đinđićevi saradnici nego i odani prijatelji njegove supruge Ružice, nakon početka procesa ne održavaju nikakve kontakte sa Đinđićevom udovicom. Slično stoji stvar i sa majkom Milom Dušanić i njenom snahom i unucima, ćerkom Jovanom i sinom Lukom. Oni jedni sa drugima jedva da više komuniciraju, a razilaze se pre zvaničnih komemoracija za Zorana Đinđića na groblju.

U suprotnosti sa borbenim dvojcem i poznatim tumačima „Zorano vevizije"  Bebom i Čedom, Tadić je ostao u dobrim ljudskim i prijateljskim vezama sa Ružicom.

Određene praznine u vakuumu srpske sveukupne moći koje je za sobom ostavio Zoran Dinđić, počele su lagano da se zatvaraju, što je bio povod za kosovske Albance da sve stave na jednu kartu. Ramuš Haradinaj i njegovi ljudi napali su one oblasti na Kosovu koje su im bile od strateškog značaja za obrazovanje države kosovskih Albanaca.
Pri tom nisu išli ka tome da nacionalnu mržnju protiv Srba pojačavaju, ili da naprave uslove za uzimanje ljudskih organa, već u prvoj liniji da ponište istorijsko svedočanstvo kulturnog i civilizacijskog prisustva Srba u ovim oblastima oko Srpske pravoslavne crkve i manastira.
Njih je trebalo uništiti i Srbe iz ovih oblasti proterati.
Tog 17. marta 2004. godine, samo par nedelja nakon što je počeo da se ocrtava izbor Borisa Tadića kao unutarpolitičko stabilizovanje Srbije, i time nakon dužeg vakuuma u rukovodstvu države nagovestio izbore za predsednika, krenuli su Haradinajevi ljudi. I ovaj ponovni pokušaj kosovskih Albanaca da se uz oružano nasilje izbore za nezavisnu državu, ličio je na prethodno pripremane akcije, kao što se to činilo pre Markala sa navodnim granatiranjem sarajevske pijace od strane Srba, i kasnije sa navodnom egzekucijom četrdeset pet kosovskih Albanaca u Račku, a sve to sa očiglednom namerom da se javnost ubedi u neophodnost vojne operacije i pripremi za angažman američkih vojnih aviona.
Zvanično se tvrdilo da su Srbi udavili troje albanske dece u reci Ibru. Ali i ovaj razlog koji se stavljao u prvi plan za „izbijanje narodnog gneva" bio je jednako režiran kao i Markale i Račak. Međutim, Ramuš Haradinaj je želeo da vreme političkog vakuuma neće proći neiskorišćeno.

„Narodni gnev" kosovskih Albanaca, režiran iz pozadine, koji je trajao i 18. marta, ostavio je jasne tragove.
U naredna dva dana je, prema izveštaju UNMIK-a, ubijeno desetoro Srba. Dva Srbina su oteta iz nepoznatih razloga, i nikada više nisu nađeni ni mrtvi ni živi. Verovatno su odvedeni preko granice u Albaniji da im uzmu organe.
Prema ovom UNMIK-ovom izveštaju, proterano je preko 4.000 lica iz svojih kuća. Ukupno 561 kuća u srpskom vlasništvu je zapaljena. Uništeno je i 35 srpskih pravoslavnih crkava. Pre toga su im sa kupola skinuti krovovi, a odsečeni krstovi kasnije prodati kao metalni otpad. Stari grobovi cara Dušana i Joanikija Devičkog iz srednjeg veka iskopani su ili na drugi način oskrnavljeni i uništeni. Uništeni su i raskopani i stari grobovi na groblju crkve Svetog Dorđa u Prizrenu i Svetog Nikole u Prištini. Dalje su uništene na stotine starih ikona i fresaka, kao i katastarskih knjiga, matičnih knjiga rođenih, umrlih, venčanih sa upisima pokojnika. Time je trebalo da nastane etnička ničija zemlja.

 

Uskoro se Čeda odvojio od DS-a i Borisa Tadića, osnovavši sopstvenu partiju, Liberalno-demokratsku partiju.
Oko 70% takozvanih NVO, koje su uz flnansijsku podršku sa Zapada, a pre svega od američkog multimilijardera Soroša, podržavale borbu protiv Miloševića koju je vodio Zoran Đinđić, stavile su se sada na Čedinu stranu i postale zagovornici nove politike koja se zalagala za nezavisnost Kosova od Srbije.
Ali ovaj cilj nije više pripadao viziji mrtvog premijera koju su oni propagirali.
Neposredno pred svoju smrt, Zoran je tu „viziju" iznenada odbacio i počeo da se vatreno zalaže za sledeću ideju:
„Oblasti u BiH naseljene Srbima morale bi da postanu samostalne i da se ujedine sa Srbijom. Kosovo je ponovo postavljeno u središte srpske politike."
Pri tom pada u oči da se u LDP-u Čede Jovanovića nalaze ponovo osobe i vodeći funkcioneri DB-a, koji su pre toga služili svim komunističkim režimima „pošteno i časno", i koji su na vreme iz bezbednosnih razloga otišli od tadašnjih vlastodržaca ili udaljeni od njih pod sumnjom da sarađuju sa inostranstvom. Tu je bio i Goran Petrović, koga nije samo Slobodan Milošević izbacio iz službe kao rukovodioca odeljenja za špijunažu SAD, već i koga je Zoran Đinđić žestoko zamrzeo nakon pobune Crvenih beretki, a koji je pre toga bio šef srpske tajne policije.

 

"Podstanar - stranac u socijalizmu i kapitalizmu"
radni naslov knjige koju je napisao nemački novinar Georg von Hübbenet
 
 
Ristić Ljubodrag, 12.8.2012.

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži