"Podstanar - stranac u socijalizmu i kapitalizmu" - Peti deo

Zoran Đinđić je drugačije zamišljao preorijentaciju u etničkim vezama, što je u Briselu i Vašingtonu doživljeno kao provokacija: „Ja sam za to da se Dejton održi. Ali trebalo bi da nađemo kompromis kroz poboljšavanje regionalne saradnje, kroz bilateralnu saradnju albanskog dela Kosova sa Albanijom, srpskog dela Kosova sa Srbijom, Republike Srpske sa Srbijom, hrvatskog dela Federacije sa Hrvatskom, a sve ovo bez menjanja postojećih granica i bez dovođenja suvereniteta u pitanje."

Osim toga, Đinđića je počela da iritira tvrdoglavost pojedinih država, Amerike ili Velike Britanije, prema njegovoj politici. Njegove napredne ideje, sprovođenje liberalizacije etničkih veza preko granica malih država na zapadnom Balkanu, a da se pri tom pitanje suvereniteta kao preduslova ne stavlja u prvi plan, naišlo je na paničnu reakciju pre svega „prohaškog lobija". Otprilike tri nedelje pre njegovog ubistva, u jednom intervjuu naveo je razloge za ovo: „Možete i morate da negujete dobre veze sa svim državama koje su za nas važne. Ali činjenica da se oni kao stranci mešaju u formiranje naše unutrašnje politike je bolna. Mi još patimo od ove bolesti. U Beogradu imamo ambasadore nekih zemalja koji se ponašaju kao da su predsednici partija koje je kod nas na izborima izabrao narod. Oni zovu moje ministre, moj kabinet i čude se što neću da ih primim. Ja im kažem: 'Zamislite da moj ambasador u vašoj zemlji nazove vašeg premijera i pita ga da li bi hteo da zajedno ručaju.'" Zatim je još dodao: „Sve ove navike iz prošlih vremena, bivše krizne grupe i krizni štabovi, prošlost su, i to bi trebalo svi da znaju!" Đinđić je očigledno mislio na one vođe DOS-a koji su odavno, tačnije još od pre 5. oktobra 2000. bili u vezi sa drugim državama, pomoću njihovih predstavnika bili finansirani i u čijem interesu su agitovali.

Pojavila se Đinđićeva nova ideja: on kao Srbin mora za svoju zemlju Srbiju da spoljnopolitički učini više nego do sada. Iz ove ideje se najpre razvio uvid da neće u zemlji imati nikakvu političku budućnost ne bude li mu pošlo za rukom da Srbima jasno stavi do znanja da je on prvo Srbin a tek onda internacionalni marksista, a ne obrnuto. U to vreme Đinđić je otkrio jednu oveštalu istinu. U Srbiji, kao uostalom svuda u svetu, politčar koji misli globalno može da stekne autentičniji lik tek onda kada zna da iza njega stoji „narod". Uz to je još išlo: U Srbiji, na duže staze, ne može da vlada nijedan političar koga bije glas da je „vazal" stranih sila, pre svega Amerike, koji ignoriše etničke navike Srba i njihovog „sveta" i njihovu istoriju na koju su posebno ponosni. Od kritičkog marksiste Đinđić je odjednom postao moderni srpski političar. Ne bez razloga. Srpski kulturni i državotvorni koreni sežu u daleku prošlost. Oni su tada bili bitni nosioci evropske, vizantijske kulturne baštine i politike. Ignorisati ovo bilo bi zaista vrlo kratkovido. Nisu uspeli Đinđićevi pokušaji da preko saveznog kancelara Gerharda Šredera dobije bolju vezu sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom. Šreder ih je u potpunosti ignorisao. Ideja srpskog premijera da iskonstruiše bolji balans između Istoka i Zapada, kako bi Srbiji dao bolju poziciju u svetskoj politici, ne samo da nije urodila plodom nego je Đinđiću donela mnogo nevolja. I SAD i EU su počele da gaje nepoverenje prema dinamičnom srpskom premijeru. Pritisak SAD i EU, koji je Đinđić otvaranjem politike prema Rusiji hteo da oslabi a da se pri tom ne odvoji od Zapada, još više se zbog toga povećao.

 

Atentat na srpskog predsednika vlade dr Zorana Đinđića izvršen je 12. marta 2003. u 12 časova i 25 minuta, u dvorištu zgrade Vlade, pred ulazom broj pet. On se u tom trenutku upravo dovezao službenim vozilom BMW, i iz njega polako izlazio jer se povredio igrajući fudbal sa prijateljima. Tek kada su mu date dve štake mogao je ponovo da se popne uz pet kamenih stepenika koji su vodili do ulaznih vrata Vlade. Upravo je tu situaciju iskoristio atentator. Prvim metkom smrtno pogađa Đinđića u grudi, a drugim metkom teško ranjava njegovog telohranitelja Milana Veruovića. Oko pola sata kasnije, Đinđić umire u kolima koja ga mrtvog dovoze u bolnicu. Ubrzo nakon toga, Beograd postaje grad duhova: ulice su izgledale pusto, nije bilo javnog saobraćaja, automobila, samo je tu i tamo promicao pokoji prolaznik. Još jedno iznenađenje učinilo je građane nesigurnim. Državna televizija RTS, sasvim ne hajući, emitovala je svoj zabavni program sve do skoro 16 časova, kao da je u zemlji sve u najboljem redu i kao da na premijera nije izvršen atentat. Neki urednici, odgovorni za program, iz straha su se zatvorili u kancelarije i prepustili svoje stanice slučaju. Na prvoj Vladinoj konferenciji za štampu dva vicepremijera, Nebojša Cović i Zarko Korać, objašnjavala su novinarima situaciju neprestano gledajući u trećeg iz svog kruga, u Vladimira Bebu Popovića, kao da su na njegovom licu želeli da pročitaju da li je on saglasan sa njihovim odgovorima, što je prisutne novinare veoma začudilo. On, kao sekretar Vladinog Biroa za komunikacije, nije imao nikakvo službeno mesto u Vladi. Potom, četiri sata nakon atentata, on je lično predao RTS- u fotografije osumnjičenih ubica za kojima je policija nekoliko časova ranije raspisala poternice. Javnost se pitala šta se dešava i ko odlučuje ko će da se hapsi. Glavni akteri atentata Milorad Ulemek Legija, Dušan Spasojević Siptar i Mile Luković Kum pobegli su jer su na ovaj način upozoreni. I danas jedno važno pitanje ostaje bez odgovora: zašto se nije počelo sa hapšenjem kriminalaca pre atentata na Zorana Đinđića kada je sve ukazivalo na to da se tako nešto priprema? Na šta je čekao Beba Popović koji je nadgledao rad tajnih službi?

 

Međutim, do danas nije odgovoreno, ni od strane Suda, niti od strane Tužilaštva, na dva pitanja postavljena pred sam početak suđenja:

-skoro svi prisutni Đinđićevi telohranitelji tvrde da na premijera nije bilo ispaljeno dva već tri metka. Ako je tako, da li to znači da su bila dva snajperska gnezda i dvojica snajperista?

-da li je premijer bio okrenut ipak licem a ne leđima, kako je to zvanično tvrđeno, s obzirom na to da ga je metak smrtno pogodio sa strane u grudi? Iz ove pozicije snajperisti bi bilo lakše da puca, jer metak nije direktno otpozadi, kako pokazuju prostrelne rane, išao ka telu žrtve već ukoso, odnosno mesto ulaska je sa desnog, a izlaska iz levog dela tela. Ovaj raspored rana zaista ne dozvoljava mogućnost da je premijer pogođen otpozadi, a ne spreda kako je službeno uveravano. To bi onda značilo da je drugi metak ispaljen ukoso iz Birčaninove ulice koja je preko puta. Ako je ova druga analiza tačna onda je moguće da je bilo ne samo pucnja jednog ubice na Đinđića, Zvezdana Jovanovića iz JSO, koji je inače nepoznat i koji je trebalo da ostane nepoznat, već je ispaljen i pucanj više, treći pucanj, kojim je šef telohranitelja bio povređen u istom trenutku kada je Đinđić ubijen. Zvanično se čvrsto tvrdi da su ispaljena samo dva metka, jedan na premijera a drugi na njegovog zaštitnika, i nijedan više. Ali rekonstrukcija atentata na licu mesta nije naređena, ni od strane Tužilaštva, niti od strane nadležnog suda Sud je Milorada Ulemeka Legiju iz JSO, Dušana Spasojevića Šiptara i Mileta Lukovića Kuma, bosove zemunske mafije, optužila kao organizatore atentata na premijera Đinđića. I prilikom ovog atentata, kao i onog pokušaja od pre tri nedelje kod sportske hale Limes, Čeda Jovanović nije bio u zemlji. To je Zoran Đinđić saznao neposredno pred svoju smrt, kada nije uspeo Čedu, dan pred smrt, da nazove mobilnim telefonom. Pozvani korisnik trenutno nije dostupan, pokusajte kasnije, ponavljao je stalno glas automata. Na Đinđićevo naređenje, posebna Vladina služba je utvrdila da se Čeda nalazi negde u Italiji. Ali, pre toga se nije odjavio kod Đinđića. Zato je Đinđić naredio da se sistematski prati Čedino kretanje.

 

Neposredno nakon atentata na Zorana Đindića, udruženje stranih investitora u Srbiji i Crnoj Gori održalo je krizno zasedanje. Opunomoćenik jednog velikog međunarodnog preduzeća iz SAD, Slovenac, izneo je novonastali problem pred okupljene investitore iz inostranstva, brutalno i bez pijeteta prema pokojniku: „Covek koji je dobio novac od nas - mrtav je. Sta sada?"

 

Teško se može dati konkretna definicija za ovu prvu političku akciju od težine u postđinđićevskoj eri, jer većinu dokumenata o ciljevima i rezultatima vanrednog stanja, koje se u policiji i kod odgovornih vladinih institucija vodilo pod imenom „Sablja", i dan-danas čuva Beba Popović. Akcija „Sablja" započela je 13. marta u ranim časovima, kada je u pojedinim delovima Srbije proglašeno vanredno stanje. Iz taktičkih razloga nije smelo da se proširi na celu teritoriju Srbije, jer bi prema Ustavu onda morala da se aktivira vojska. Strah od nepoznatog i neočekivanog ponašanja jugoslovenske vojske nasledili su, takođe, Dinđićevi nastavljači od svog mrtvog premijera.

 

Od 14. marta, dakle ni dva puna dana nakon atentata na premijera, Šilerova više ne postoji. Poslovni centar, luksuzne bazene s toplom vodom i kuću bosa mafije srpskih kumova Dušana Spasojevića Siptara i Mileta Lukovića Kuma u Zemunu u vazduh dižu posebne policijske jedinice, sravnivši sa zemljom sve, pa čak i izuzetno duboku podzemnu garažu. Njihovo glavno interesovanje koncentrisano je, pre svega, na 20 sigurnosnih kamera, postavljenih na imanju oba ova kuma. Ali nikakve video-kasete nisu pronađene, ni iz prošlih vremena, ni sadašnjih. Na kraju, u žurbi, dižu u vazduh čitav stambeni i poslovni kompleks u vrednosti od oko osam miliona evra. Danas tu raste trava, kao da to mesto nikada nije bio dom dva mafijaška bosa Spasojevića i Lukovića, koji su političari i ostale važne osobe rado posećivale. Pa ipak, diskusija o pozadini totalnog miniranja Šilerove dobija na intenzitetu, jer s vremenom izlaze na videlo i nove činjenice. Zvanično obrazloženje glasi: objekat u Šilerovoj izgrađen je bez građevinske dozvole. Odluka gradske uprave Beograda o rušenju obe kuće Spasojevića i Lukovića dostavljena im je 10. marta, dakle dva dana pre atentata na Đinđića. Tog dana je u jugoslovenskoj ambasadi u Bratislavi kriminalac Ljubiša Buha Cume potpisao dokument kojim se obavezuje da kao krunski svedok u predstojećem procesu protiv osumnjičenih Đinđićevih ubica kaže „istinu". Da li su to pokazatelji da je Dinđić zaista ozbiljno mislio kada je najavljivao da, nakon trenutnog udaljavanja Bebe i Čede iz svog okruženja, započne bespoštednu borbu protiv mafije?

 

Zašto gradska uprava Beograda nije ranije donela odluku da sravni sa zemljom Šilerovu, tim pre što su oba kuma od februara 1997. redovno plaćala porez na imovinu, pitanje je na koje ni do danas nema odgovora. Osim toga, poznato je da je u podrumu u Šilerovoj 38-40 bila uskladištena ogromna zaliha droge i da se tu nalazio jedan posebno obezbeđen trezor sa novcem. Ove činjenice nisu opovrgnute. Podeljeno je mišljenje samo o količini uskladištene droge i visini sume u trezoru. Radi se o milionima evra. U ono vreme, Zemun i Surčin su bili najveća mesta za pretovar droge na Balkanu. Međutim, u policijskim izveštajima o tome nema ni reči. Naprotiv, u Šilerovoj nisu pronađeni ni novac ni droga. Prema tome, mora da je Šilerova bila zgrada siromašnih? Zar je sve bila fatamorgana što se tamo odigravalo poslednjih godina? Više u štampi nema izveštaja o osobama koje su u Šilerovoj pile viski ili se opuštale u luksuznim ,,swimming pooI"-ovima, jer više nema sinonima za luskuzni život njenih vlasnika i mafije u Zemunu. Policija, odnosno tužilaštvo, nema više mogućnosti da indirektno rekonstruiše najvažnije događaje u Šilerovoj, niti da uzme otiske prstiju, rekonstruiše DNK, niti da arhivira ostatke droge ili novca. Sta je bila stvarna namera preterane brzine da se Šilerova sravni sa zemljom i da se preko toga zasadi trava?

 

Tamo su, kako je zvanično saopšteno, tokom policijske akcije ubijeni jer nisu hteli da se predaju, a pružali su i oružani otpor. Kod ubijenog Spasojevića i Lukovića policija je našla 1.280 dinara. Zar su milioneri među kriminalcima mogli za bekstvo da obezbede samo tako malo novca, manje nego što bi čak i neki klošar nabavio? Osim toga, prema policijskom izveštaju, imali su kod sebe automatsko oružje i ručne granate. Ko bi bežao sa ovako teškim teretom? Drugo pitanje se odnosi na ostale delove ovog zvaničnog izveštaja, u kome se pominje i ručna tašna u kojoj se nalazilo mnogo predmeta, između ostalih i neprobojni prsluci i mobilni telefoni, ali ne i novac. Istaknuti kriminalistički stručnjaci utvrdili su da fotografije kriminalaca koji leže mrtvi na zemlji, a koje je policija pokazala, ne odgovaraju opisu njihovog ponašanja u trenutku kada ih je policija ustrelila. Kako može neko ko se bori - Spasojević - i koji leži iza mitraljeza, da bude ubijen metkom u potiljak i da nakon toga leži na leđima? Ili, kako mogu na telima oba bosa da nastanu podlivi koji pokazuju tragove ranijeg nasilja, kada su im lica i odeća prekrivena svežom krvlju? Da li se njihovo streljanje u Meljaku uopšte i dogodilo, ili su tu doneti nakon što su prethodno pohapšeni i saslušani i na tom mestu streljani? Jer mitraljez iza koga je Spasojević nađen mrtav nije bio korišćen. Još uvek je bio podmazan i verovatno, neposredno pre ovog događaja, donet iz nekog skladišta. Prema tome, nameće se logičan zaključak: postojao je neko iz senke kome je njihova smrt bila korisnija nego njihovo hapšenje. Mrtav kriminalac ne može kao svedok da priča i da doprinese rasvetljivanju događaja. Ništa više nije stajalo na putu stvaranju nove fatamorgane.

 

Već prve noći nakon atentata sastavio je poternicu sa listom od 16 lica osumnjičenih za ubistvo Đinđića. Oni su bili regrutovani iz zemunskog klana srpskih kumova, ali njihov bivši šef,kriminalac Ljubiša Cume iz Surčina, nije bio na toj listi. Na prvo mesto na poternici Beba je svojeručno stavio gospodina Milorada Lukovića Legiju, koji je nedavno kod ministra Dušana Mihajlovića u Valjevu jeo ćevapćiće i ostale srpske specijalitete sa roštilja. Bebina lična politička odluka je bila da komandanta Crvenih beretki označi kao najodgovornijeg za ubistvo Đinđića, i toj odluci se niko nije usprotivio. Da li je to bio samo Popovićev uspešni šahovski potez sa mračnim Legijom, koji je došao kao poručen zbog toga što je ovaj dosta znao o saradnji Vanje Bokana i Stanka Subotića Caneta? Ovu odluku je Beba Popović doneo mimo zvaničnih instanci koje su zbog svađe oko slobodnog premijerskog mesta bile blokirane. Dok se Nebojša Cović, uz podršku britanskog ambasadora, svađao sa zamenikom šefa DS-a Zoranom Zivkovićem oko premijerskog mesta u Srbiji, Vladimir Beba Popović je iskoristio šansu da nastavi posao. On je ostao stvarni šef akcije „Sablja" sve do iznenadnog puta u Beč, otprilike devet nedelja nakon Đinđićevog ubistva. Kako je jedna takva osoba kao što je Beba Popović, koga je pre toga Zoran Đinđić lično oslobodio svih obaveza prema državi rečima da je „revolucija maraton kome na duge staze svako nije dorastao", mogla u svoje ruke da preuzme kormilo državnih poslova, i kako to da mu se niko nije suprotstavio, ni premijer Srbije Zoran Živković, ni ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović - to je već drugo pitanje koje nije ništa manje važno od pitanja ko je ubio Zorana Đinđića.

 

Međutim, sada se London sve više meša u političke događaje u Srbiji i Crnoj Gori. Indirektne pokazatelje za to pruža i surčinski klan. Njemu uspeva da, uz Bebinu pomoć, raskine sa mafijom srpskih kumova iz Zemuna i da se na kraju od njih, kojima se pripisuje ubistvo premijera Đinđića, potpuno odvoji. Čeda pak ima velike teškoće da prevaziđe novonastalu situaciju. U činjenici da se sada u igru postepeno uključuju novi političari, u konturama se ocrtava rast američkog uticaja koji je ionako dominantan u ovom regionu. Istovremeno, pre procesa protiv Đinđićevih ubica, čiji se početak očekuje već u jesen, odvija se uklanjanje tragova. To se može prepoznati po radu specijalnih tužilaca Radeta Terzića i Jovana Prijića. Putanja koja im je određena odozgo, od stvarnog nalogodavca, pokazuje nameru da se u procesu ne razračunaju rigorozno sa mafljom srpskih kumova, već da se očekivani proces Đinđiću kasnije koristi kao osnova za političke procese protiv mogućih protivnika, ili onih koji vuku konce po pitanju atentata, a koji su još uvek nepoznati. Sve vreme se Beba sistematski pograva s idejom unapred skovane zavere koja se mora nadvladati svim sredstvima.

 

Osim Karlu del Ponte, pošlo im je za rukom da ubede i ostale nadležne osobe u Haškom tribunalu da je neophodno što pre isporučiti bivšeg šefa DB-a, Crnogorca- kolonistu Jovicu Stanišića jer preti opasnost od izbijanja puča. Mihajlović i Svilanović dobili su saglasnost Tribunala da će prihvatiti Stanišića, nezavisno od toga što je Tribunal već bio prihvatio garanciju Amerikanaca za Stanišića, kome je trebalo dati specijalni status koji bi mu omogućio da bude na slobodi do početka eventualnog procesa. Neke američke institucije, kao što je to CIA, posebno su se založile za Stanišića kod Tribunala zato što im je on, dok je još bio u službi, učinio mnoge usluge. U beogradskim diplomatskim krugovim zavladalo je čuđenje. Diplomate su se pitale šta je to Beograd navelo da dostavi Stanišića Hagu, iako Tribunal nije želeo da ga optuži. Ovo je još ranije potvrdila i Karla del Ponte: "On nije na listi optuženih Haškog tribunala. Stanišić je uhapšen na osnovu naređenja izdatog u toku akcije Sablja nakon atentata na Đinđića, i tek kasnije je izručen Tribunalu." Oba beogradska ministra, Mihajlović i Svilanović, u razgovoru sa Karlom del Ponte osigurali su sopstvene interese i rešili ili zapečatili neke od svojih privatnih problema. To im je očigledno i bio cilj. Dušan Mihajlović se privremeno oslobodio još uvek postojećeg rivalstva imeđu bivših rukovodilaca KOS-a, koji su se delimično okupljali oko partije liberala i DB-a koju je vodio Crnogorac kolonista, Jovica Stanišić. Oštre suprotnosti između KOS-a i DB-a bile su od njihovog osnivanja reklo bi se tradicionalne, ali je Stanišić zbog svoje ranije aktivnosti u DB-u znao dosta o bivšem debeovcu Dušanu Mihajloviću koji je bio u KOS-u i o njegovim partijskim kolegama, finansijskim magnatima iz vremena Miloševićevog režima.

Ne baš takve, već pre neku vrstu porodičnih problema, uspeo je verovatno da reši Goran Svilanović. Porodične veze Svilanovića i njegovog zeta, visokog službenika DB-a Gorana Petrovića, postale su bliske još u vreme Miloševića.

 

Stanišićevo ponašanje prema Vladimiru Bebi Popoviću upozoravalo je da bi o tome trebalo razmisliti. Naime, pre nego što je izručen Hagu, Stanišić je zaveo u protokol: „Vladimir Beba Popović je već duže vreme zavrbovan od strane britanske MI6." On je ovom naznakom sve povezao sa ubistvom svog bivšeg saradnika Gavrilovića, koji je u kabinetu saveznog predsednika Koštunice izjavio: "U našoj službi sve vrvi od stranih agenata."

 

Osim toga, Stanišić je zaveo u protokol i to da je u toku akcije „Sablja" uhapšen i saslušavan: „Poznato mi je da se kriminalne akcije uglavnom odigravaju na relaciji Vladimir Beba Popović, Dušan Spasojević Siptar, Ljubiša Buha Cume i Milorad Ulemek Legija, i da postoji visok stepen verovatnoće da je Beba na neki način imao saznanja o pozadini atentata na premijera Đinđića. Beba je, naime, zainteresovan za Đinđica samo poslovno, a i to uz kriminalne aspiracije, jer je ovaj pokazao konkretne ambicije da raščisti organizovani kriminal. Ovakvi planovi sigurno nisu išli Bebi Popoviću na ruku." Boljševički jakobinci pod Čedom Jovanovićem, nasuprot tome, planirali su političke procese velikog stila, kako bi umesto mafijaškog ili kumovskog ubistva javnosti servirali utopiju o zavereničkom ubistvu sa političkom pozadinom. Čedina „politika sa vizijom bez kompromisa oko suštinskih pitanja" trebalo je da, na ovaj način, uzme svoje obličje. Pre toga su interni odnosi morali da se pročiste i da se ućutkaju nezgodni svedoci na državnoj ravni, a ne samo oni iz kriminalnog podzemlja. Prvi pokušaj novog vicepremijera da po svojoj zamisli razvlasti VJ rigoroznim otpuštanjima, i da je preobrazi od državne institucije u neku vrstu revolucionarne garde, propao je još na početku vanrednog stanja. VJ je insistirala da Crnogorac iz dijaspore Boris Tadić postane ministar odbrane, uprkos otporu Čede Jovanovića. Porastao je strah da bi vojska mogla prisluškivati Vladin Biro za komunikacije pomoću nekog kabla, koji je tamo bio razvučen bez posebne dozvole nadležne institucije, posebno kod Čede Jovanovića.

To bi, naime, značilo da rukovodstvo VJ vodi sopstvenu politiku i da bi se sigurno suprotstavilo planu da se, bez njihovog aktivnog učešća i saglasnosti, vanredno stanje proširi na celu zemlju i da na mala vrata zahvati celu zemlju, koja bi se na taj način dovela pod vlast DOS-a, što je očigledno bilo predviđeno.

 

Nije bilo sasvim logično objašnjenje hapšenja generala Ace Tomića i Radeta Bulatovića, jer se očigledno merilo dvostrukim aršinom. Zašto je Tomiću i Bulatoviću bio, zbog povremenih kontakata sa „paklom", namenjen višenedeljni boravak u istražnom zatvoru, i to upravo od strane onih političara koji su godinama sa „paklom" bili prijatelji i uz njihovu pomoć izgradili svoju političku moć i neko vreme je osiguravali? Zašto je „njuškanje" po kriminalnom podzemlju kažnjivo od strane onih službi kojima je zadatak da to čine, a ne i uska saradnja mnogih političara DOS-a sa kriminalnim klanovima? Na početku vanrednog stanja, nepoverenje javnosti prema ovom hapšenju moglo je da ostane ograničeno, jer je želelo da onemogući curenje informacija o pravim aktivnostima Čede i Bebe pre atentata na Đinđića. Da je, sem toga, planirano da se uklone i ostali najvažniji tragovi, koji bi mogli voditi ka rasvetljavanju Đinđićevog ubistva, pokazuju i pripreme Koštuničinog hapšenja, dakle, hladnokrvne pripreme preuzimanja vlasti u Srbiji uz pomoć tajne policije koja iznenada kreće svojim putem, bez učešća vojske. Kada su ovi planovi postali poznati, ambasador SAD Vilijam Montgomeri intervenisao je u korist Koštunice. Prilikom stanja od 12.000 uhapšenih, od kojih je procesuirano samo 160 osoba a tek neki od njih osuđeni, ukinuto je vanredno stanje 18. aprila 2003.

Zvanično nisu objavljeni razlozi za to, niti usmeno nagovešteni, verovatno zbog političkog pritiska EU i SAD. Neko je presao crvenu liniju, kako bi se to reklo u narodu.

 

Kontroverznom Čedi bi mogao, međutim, da bude spas jedino ukoliko bi preduhitirio događaje. On istupa pred skupštinske odbore za odbranu i bezbednost i pravosuđe u plenarnoj sali srpskog parlamenta, koji obično nikada ne zaseda pred javnošću, niti joj daje reč, niti čeka na njen odgovor. Pomenuti odbori nisu sudovi koji izriču presude, niti su policijski službenici, koji na zahtev građana moraju pismeno da potvrde jesu li ranije kažnjavani ili nisu. Verovatno se tu radilo o ispitivanju u skupštini koje je Čeda sam aranžirao, sa namerom da se unapred pripremi materijal za oslobađanje, za slučaj da u procesu ubistva Đinđića bude suočen sa neuobičajenom sumnjom. Ona bi glasila: Čeda se svojim privatnim posetama kidnaperima oligarha Miškovića i bosovima zemunske mafije Dušanu Spasojeviću Siptaru i Miletu Lukoviću u beogradskom zatvoru pobrinuo da budući organizatori atentata na Đinđića ne budu kažnjeni u krajnje nepovoljno vreme, i da se nakon kraćeg pritvora oslobode iz zatvora kako bi ostvarili planove o atentatu.

Bez obzira na to kako se danas ocenjuje to inscenirano ispitivanje u srpskom parlamentu, nazire se očigledna pozadina. Ono je bilo neophodno kako bi se položio temelj za novi Čedin imidž. On je, dakle, namerno ispitivan o posetama mafljaškim bosovima u beogradskom zatvoru i o saradnji sa njima. Clanovi odbora, najčešće Čedine partijske kolege, postavljali su, naime, pitanja sa očiglednom namerom da se dobiju državnički odgovori, i da se makar spolja da svemu tome privid legalnosti. Naravno da su članovi odbora želeli da dobiju informacije o cilju Čedinih poseta kod, u međuvremenu pobijenih,bosova Siptara i Kuma, o svrsi njegovih poseta Šilerovoj i Surčinu, kao i da saznaju detalje o susretima sa bivšim komandantom Crvenih beretki Legijom. Ovo ispitivanje,

koje je sam Čeda inscenirao, ticalo se njegovih aktivnosti u sivoj zoni, van okvira zakona.

Ovaj deo Čedinog svedočenja je sada, iako bez namere i mogućnosti da važi kao celokupna istina, dobio zvaničan karakter. Ono je bilo u službi države - tako je trebalo da se to sve razume. Ali, ukoliko se ovaj zvanični okvir ne uzme u obzir, ništa se nije promenilo. I dalje niko ništa ne zna šta se zaista dešavalo u Surčinu, Zemunu, i u zatvoru. Nije se govorilo ni o prijateljstvu sa mrtvim i živim

kriminalcima, nastalih iz Čedine obaveze prema državi. A kako je Čeda isticao svoje ekskluzivno pravo na nastavljanje i negovanje Đinđićevog političkog nasleđa, morao je i da u javnosti dobije prihvatljiv status. Zato je za cilj imao pranje „prljavih ruku".

 

Kada je kasnije oligarh Mišković javno pitao u novinama o mestu isplaćivanja sedam miliona maraka koje je dao za svoju otmicu 2002. godine, od boljševičkog jakobinca stigla je reakcija koja je u Beogradu u takvim slučajevima normalna: „Tužiću vas zbog klevete!" Ni do danas se Čedina pretnja nije ostvarila. Đinđić je bio drugačiji. On je nakon 5. oktobra bio u stanju da ovu misteriju prizna: „Pod predsednikom Miloševićem neko kao ja nije mogao da preživi bez prijatelja i u raju i paklu."

 

Za Čedu je, međutim, bilo najvažnije da, uz pomoć odbora za odbranu, bezbednost i pravosuđe preformuliše svoje kontakte sa „paklom", u smislu državnog ovlašćenja. Pri tom se trudio da promeni ugao posmatranja, kako bi svemu dao zajednički imenilac: atentat na Đinđića je izvršio „antihtaški" lobi. Međutim, Čeda ne pominje „prohaški" lobi, kome i sam pripada. Ovim jednostranim prebacivanjem krivice, Čeda hoće da kaže da je vreme da se odvoji od jednog dela „pakla", koji je bio korišćen za obaranje Miloševića i za održavanje DOS-a na vlasti, nakon njegovog isporučivanja Hagu. A eksponente iz preostalog dela „pakla" on hoće da koristi kao pomoćnu snagu u predstojećem procesu za ubistvo Đinđića kao krunske svedoke. Jer, oni znaju samo „njihovu" istinu koja im pomaže da se izvuku sa što nižim kaznama kao krunski svedoci. Obe strane bi, u tom slučaju, bile obavezane na ćutanje, jer bi njima naškodile pojedinosti čitave ove konsrukcije ako bi ugledale svetlo dana.

Međutim, Čeda namerno proširuje krug krivaca za Đinđićevu smrt na „antihaški lobi", definišući ih na novi način. On tu „pakuje" sve što iz političkih ubeđenja sasvim otvoreno mrzi, pre svega velikodostojnike Srpske pravoslavne Crkve, a pre svih mitropolita Amfilohija Radovića, izvornog Crnogorca. Ovaj je studenta i ateistu Čedu Jovanovića, nakon studentskih protesta 1996/96, krstio i učinio hrišćaninom.

 

"Podstanar - stranac u socijalizmu i kapitalizmu"
radni naslov knjige koju je napisao nemački novinar Georg von Hübbenet


Ristić Ljubodrag, 2.7.2012. godine

 

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži