"Podstanar - stranac u socijalizmu i kapitalizmu" - Četvrti deo

Veliki delovi prozapadno orijentisane inteligencije reagovali su slično kao i Đinđić, pragmatično, i odbijali su da zbog Tribunala za ratne zločine, bez pauze za predah, izlažu Srbe udarima struje. Đinđić je počeo da sazreva, misli i deluje kao nacionalno nastrojeni političar. Nije se više zadovoljavao ulogom „revolucionara", koju je dobijao iz inostranstva, i tražio je puteve i mogućnosti da dosadašnjoj političkoj aktivnosti „raznosača bureka" da stvaralački smisao. Većina običnih Ijudi nikako nije bila odgovorna za ekscese prošlog režima po pitanju Ijudskih prava, a Đinđić je sve više zastupao izbalansiranu politiku „biča Božjeg" (Haški tribunal) i komada hleba (životni standard). Mnogi nosioci prethodnog režima u ulozi demokrata koji su mu, prema DOS-ovom ključu, dodeljeni nakon 5. oktobra, pre svega DB, nisu pokazali ni volju ni hrabrost da pođu za Đinđićem kao državnikom. Deklarativno su, svakako, bili za sve što je Đinđić imao u vidu, ali u stvarnosti su mislili samo na svoju kožu. Eksponirali bi se samo u vanrednoj situaciji, pa i tada jedino ukoliko se prstom nedvosmisleno jasno pokaže na njih. Time je „prohaški lobi" dobio specifičan karakter. On je svojim pritvornim stavom sve više povećavao politički vakuum u Srbiji.


Prilikom jedne posete u Diseldorfu kod čelnih Ijudi iz vlade Nordrajn-Vestfalije i tokom kontakta sa 300 najvećih industrijalaca ove savezne pokrajine, koju je organizovala West-LB-banka, on je tokom svog govora, često prekidanog aplauzima, izjavio između ostalog otprilike sledeće: ,,Ne mogu samo zahtevi Haškog tribunala biti u središtu moje politike pri izgradnji jedne demokratske Srbije, kada narod skoro nema šta da jede. Ja sam, pre svega, usmeren na to da postavim privredu na noge." Nakon toga, Đinđić se požalio da su SAD nemilosrdne i da, uz Veliku Britaniju, vrše veliki pritisak na Evropu, sa ciljem da nateraju Srbiju da nastavi rigorozno sprovođenje svoje prohaške politike. Da se Đinđić odrekao ovog pragmatičnog stanovišta onda bi bio u opasnosti ne samo da bude doživljavan kao izvršilac naloga iz Haškog tribunala već i da postane još manje omiljen u narodu. Srbi su bespogovorne zahteve Haškog tribunala shvatali kao dodatni politički pritisak SAD a ne kao pravnu obavezu međunarodne zajednice da se suoče sa jednim delom svoje prošlosti, smatrao je Đinđić. Sa ovakvim mišljenjem svaki političar je morao da računa ako je želeo da zadobije poverenje i pomoć svog naroda pri gradnji jedne demokratske države, koji je nakon toliko godina komunističke diktature bio obuzet psihozom nepoverenja prema inostranstvu.



Kritičku javnost je iritiralo, osim toga, još jedno pitanje. Zašto se međunarodna poternica za oba mafijaška bosa, Dušanom Spasojevićem i Miletom Lukovićem, ograničila samo na krivično delo falsifikovanja pasoša, iako je Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala imala dokaze da su upravo oni organizovali i izveli otmicu Miškovića. Za to nije postojao ubedljiv odgovor. Iz ovakvog ponašanja DOS-ove vlasti, nesumnjivo je proizlazilo da je Đinđić sve činio kako slučaju Mišković ne bi dao nikakav poseban publicitet. Ipak je znao šta se desilo sa Miškovićem. Njegov šef kabineta Kolesar bio je Miškovićev poverenik. Pri tom se nije radilo samo o oligarhu, već pre svega o Čedi Jovanoviću i oba bosa zemunskog klana koji su nakon 5. oktobra postali važni finansijski nosioci državne bezbednosti. Međutim, razmišljanje o uzrocima tako blagog i obazrivog tretiranja Miškovićevih otmičara nije utihnulo ni kada je u maju pet njegovih otmičara, na čelu sa bosom zemunske mafije Dušanom Spasojevićem, uhapšeno u Parizu i dovedeno u zatvor u Beograd. Kada su ih uhapsili spremali su se na put u Južnu Ameriku. Ministar unutrašnjih poslova samo je potvrdio da je ovu akciju organizovao i realizovao sam na svoju ruku. Ni Zoran Đinđić, ni Čeda Jovanović, niti bilo ko iz vlade, o tome nisu znali ništa. Da je ijedan političar o ovoj akciji nešto znao, do ovog hapšenja ne bi ni došlo. Političari bi odmah pokvarili čitavu akciju. Mihajlović je kasnije priznao da su ga različiti političari pritiskali da ovo hapšenje dovede u red. Ali zašto nije odstupio sa mesta i rekao istinu? Šta je to ministar unutrašnjih poslova želeo da spreči ovom umetnutom međuakcijom? Možda otkrivanje drugih tragova kriminalnih aktivnosti mafijaških bosova srpskih kumova iz Zemuna?
Takvo tretiranje krivičnih dela bilo je moguće, jer su takozvani dosovci, sa svojim poverenicima, od 5. oktobra po celoj Srbiji zaposeli sva mesta zastupnika državnih tužilaca na svim nivoima. To je bilo jednako kontroli onih državnih organa u sudstvu koja su službeno jedina bila u stanju da krivično gone političare ili kriminalce. I novi okružni javni tužilac koga je imenovao DOS, Rade Terzić, otmičare je optužio samo zbog falsifikovanja pasoša, ali ne i zbog otmice Ijudi. Na ovaj način je očigledno želeo da izdejstvuje što blaže kazne za mafijaške bosove Spasojevića i Lukovića, kao i ostale Miškovićeve otmičare, da otmičare što je pre moguće oslobodi iz zatvora i da ovaj „slučaj" reši samo naizgled pravno. U stvarnosti se radilo o tome da se čitava stvar nekažnjeno ukloni sa svetla što je moguće pre. Pri tom je prioritet bio da se uklone svi tragovi. Dušan Spasojević je zato 13. jula osuđen samo na kaznu zatvora od jedne godine i dva meseca. Već dva meseca kasnije, Dušan Spasojević je na Terzićevo zauzimanje pušten na slobodu, a da ovu kaznu nije ni odslužio. Lekarsko uverenje u kome, između ostalog, stoji da je Spasojevićev život ugrožen srčanom slabošću ukoliko ne bude operisan što je pre moguće, bilo je isfabrikovana osnova za njegovo puštanje iz zatvora.



Nekoliko nedelja nakon izlaska iz zatvora i Spasojević je priredio svečanu večeru, doduše ne u Miškovićevom Delta klubu već u tvrđavi zemunske mafije u Šilerovoj. Zvanični poziv mafijaškog bosa glasio je: „Povodom proslave godišnjice prevrata 5. oktobra." I premijer, Zoran Đinđić bio je pozvan, međutim samo je Čeda Jovanović došao, sa malim zakašnjenjem koje je opravdao neočekivanim službenim obavezama. Pre toga Čeda je primio od Spasojevića svoj deo otkupa za Miškovića u visini od 1,5 miliona DM, kako je naveo krunski svedok Miladin Suvajdžić pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu, koji je i sam učestvovao u Miškovićevoj otmici, kako su pisale novine.

„Devojka" za prenošenje svih poverljivih poruka bosa mafije Dušana Spasojevića, Dejan Milenković Bagzi, od koga sam i lično pre skoro deceniju tražio informacije povodom krađe mog automobila, objasnio je to preciznije.
Od sedam miliona maraka, bosovi Spasojević i Luković trebalo je da dobiju po milion, ali isprva ne u gotovini, jer je sav novac od Miškovićeve otmice bio sakriven u Beogradu, nisu ga poneli pri begu. Od toga je Čeda trebalo da dobije milion i po maraka kako bi, navodno, namirio nastale obaveze prema članovima Vlade i DOS-ovog aparata. Ostatak je podeljen „sitnim ribama" a ne „krokodilima".
Ova izjava drugog krunskog svedoka Bagzija zato i nije izgledala protivrečno sa tvrdnjom krunskog svedoka Miladina Suvajdžića, kada je ovaj saopštio sudu da je Čeda Jovanović od novca za otkup za sebe uzeo milion i po maraka.
To se, međutim, desilo kasnije. Prvo je Bagzi doneo Ljubiši Buhi Čumetu deo novca od otkupa u visini od milion maraka za jednog od četvorice Miškovićevih otmičara koji su otputovali u Francusku (Miloša Simovića), kao i deo Dušana Spasojevića u visini od dva i po miliona maraka. On i Bagzi su spakovali sav novac (3,6 miliona maraka) u rezervnu gumu jednog automobila koji je sve to preneo u Nemačku. Za taj novac su kupili moderne mašine za gradnju puteva i registrovali građevinsku firmu Defence Road u Beču, na ime supruge Ljubiše Buhe Čumeta, Ljiljane Buhe, gde inače i Vladimir Beba Popović ima stalno prebivalište, kao i firmu. Kriminalac i šef surčinske mafije Čume je, uz pomoć dela
novca Dušana Spasojevića Šiptara, koji je na ovaj način prisvojio, postao vlasnik firme za gradnju puteva koju je država protežirala, snabdevajući ih nalozima za izvođenje radova. Počela je transformacija kriminalne surčinske mafije u zakonski zaštićen poslovni svet, a sa njom i raspad kriminalnog „pakla" u dva centra moći, jer se zemunska mafija i dalje „prehranjivala" od ilegalnih poslova. I ovde se nalazi jedan od uzroka za Đinđićevo ubistvo.



Đinđić nije potcenio samo podzemlje, za koje je donedavno mislio da ga kontroliše, već i uticaj stranih tajnih službi i njihove krtice u njegovoj vladi, kao i pritisak „prohaškog" lobija na kreiranje unutrašnje politike. Neki od njih već su se nalazili na ključnim pozicijama, što Đinđić još uvek nije uspevao da prepozna, jer su mu oni bili najbliži saradnici. Od silnog drveća, Đinđić više nije video ovu šumu.
Zato nije nikakvo iznenađenje da se 3. avgusta desilo još jedno ubistvo na ulici na Novom Beogradu, što nije samo uzrujalo javnost već je i saradnju predsednika Jugoslavije dr Vojislava Koštunice sa srpskim premijerom Zoranom Đinđićem učinilo skoro bezizglednom, iako su njihove partije DSS i DS još uvek imale vodeće uloge unutar DOS-a. Politički besomučni amok- trkač je ubijen od strane nepoznatih počinilaca uveče na Novom Beogradu, u Ulici Džona Kenedija. Tog prepodneva bio je u službenom sedištu predsednika ostatka Jugoslavije u Palati federacije. On, Momir Gavrilović, ranije visoki funkcioner srpske tajne službe pod šefom DB-a Jovicom Stanišićem, likvidiran je nakon razgovora sa vodećim fukcionerima dr Vojislava Koštunice. Na putu do kuće sreo je prijatelja koji je još uvek radio u DB-u, i na njegovo pitanje šta sada poslovno planira, Gavrilović mu je odgovorio da će se možda uskoro vratiti u službu DB. Za to će se već pobrinuti
Jovica. Nekoliko časova kasnije biva ubijen salvom lovačkih metaka iz automobila u prolazu. Establišment tajne policije i političara očigledno je nanjušio opasnost za svoju bezbednost i budućnost.
Do danas je ostalo nepoznato da li se pri tom radilo o ozloglašenom audiju sive boje, jer očevidaca nije bilo. Nalogodavci ovog ubistva su očigledno polazili od činjenice da je Momir Gavrilović, tokom sastanka sa najbližim saradnicima jugoslovenskog predsednika Koštunice, pokazao isti vid svoje unutrašnje sklonosti ka trčanju u amok-stilu, koji je pre izvesnog vremena pokazao i osobi među Đinđićevim savetnicima, zaduženoj za bezbednost (obratiti pažnju da je nadzor nad štampom i tajnim službama bio koncentrisan kod iste osobe) Vladimiru Bebi Popoviću, na šta je ovaj jedva reagovao.
Tada je Beba Popović iz Gavrilovićevih usta sigurno čuo isti lament koji je neposredno pre „likvidacije" ponovio u razgovoru u kabinetu predsednika Jugoslavije: ,,U našim službama motaju se agenti stranih tajnih službi i poverenici organizovanog kriminala." Oni su zauzeti čišćenjem svih tajnih službi na tlu bivše Jugoslavije od osoba u koje nemaju poverenje. Ovo interno čišćenje srpske tajne službe, kao i mnoge druge razgovore vođene u kabinetu predsednika Jugoslavije dr Vojislava Koštunice, prisluškivala je tajna služba BIA. Iz toga su očigledno povučene određene konsekvence. Gavrilović je znao o čemu je govorio. On je bio jedan od poverenika ranijeg šefa DB-a Jovice Stanišića, koji je otpušten 1999. od strane Miloševića i do ubistva sarađivao sa Zoranom Đinđićem. Stanišić je još uvek imao dobar pregled situacije u zemlji, jer je Ijude i njihove biografije - makar onih koji su radili u DB-u - lično poznavao. To je bila jedna nezgodna poruka koju je Gavrilović prvo preneo osobi koja je još iz vremena posete Beogradu, izvesno vreme pre Miloševićevog pada, bila kod srpskog prestolonaslednika rođenog u Londonu, princa Aleksandra Karađorđevića, pod sumnjom da se suviše marljivo trudi oko kontakata sa opozicionim političarima. Vladimir Beba Popović je tada bio portparol u službi prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića, odraslog u Engleskoj.



Nešto nije bilo u redu u Srbiji, posebno na relaciji između „zaslužnih" Ijudi tajne policije i njihovih novih, a ipak starih nadređenih u zemlji i inostranstvu. To je posebno dolazilo do izražaja kada bi se pratili njihovi službeni izveštaji. Prava situacija je bila vrlo zamagljena ciljanim glasinama. DB se u vezi sa Gavrilovićevim ubistvom uopšte ne pominje niti sumnjiči, jednostavno kao da ne postoji. Javnosti se umesto toga sugeriše da su samo Legija ili JSO imali određeni interes u Gavrilovićevoj smrti. Da li je zaista tako bilo? Da jeste, onda bi plaćenog ubicu odavno imali u rukama. U ovom trenutku su, naime, Legija i njegovi Ijudi iz JSO još uvek u službi DB-a, a premijeru je stalo do njih. „Ovo su naši momci!" - sa ponosom je Đinđić predstavio predsedniku Jugoslavije Vojislavu Koštunici komandanta JSO-a Milorada Ulemeka Legiju. Koštunica je jedva reagovao na ovo neumereno predstavljanje. Bilo bi glupo pretpostaviti da je Đinđić šefu DB Goranu Petroviću ili njegovom zameniku Zoranu Mijatoviću izdao uputstvo da likvidira Gavrilovića, poverenika bivšeg šefa DB Jovice Stanišiča, s kojim je premijer već godinama bio prijatelj. Pa ipak, ko god da je to bio, on Gavrilovića nije mogao ubiti bez poznavanja i pomoći vrha tajne policije.
I ponašanje DOS-ove vlasti je bilo suprotno tezi da je u ubistvu Gavrilovića bio umešan komandant JSO a nijedna druga institucija, pa ni DB. Ovo ubistvo nisu rešili ni nadležno tužilaštvo, ni odgovorni policijski organi. Bilo je poznato samo da su se unutar službe državne bezbednosti i establišmenta KOS-a, grupisanih sada delom oko ministra unutrašnjih poslova Dušana Mihajlovića, vodile stalne borbe oko čišćenja vlastite prošlosti. Sigurno im je bivši šef Jovica Stanišić stajao na putu, jer je isuviše znao o personalu i internim odnosima iz vremena Miloševića, pre svega u aparatu tajne policije.



Prvi istaknuti predstavnik „prohaškog" lobija bio je bivši šef KOS-a iz vremena Miloševićevog režima, Srbin, general Vasiljević. On je nosio odgovornost za moralno najgori srpski ratni zločin na Ovčari kod grada Vukovara, naseljenog pretežno Hrvatima - kako je glasila optužba Tribunala za ratne zločine. Tamo su iz jedne bolnice izvedeni bolesnici i Hrvati koji su se sakrili pred jedinicama JNA, i streljani na otvorenom. General KOS-a Vasiljević se od moguće kazne kao ratnog zločinca spasao na taj način što je pobegao u „demokratiju" i stavio na raspolaganje Tribunalu kao krunski svedok. Vasiljević je istovremeno bio i član rukovodstva liberala, partije Dušana Mihajlovića, bivšeg oficira državne bezbednosti.
Crvene beretke su i dalje, nakon Gavrilovićeve smrti, stajale iza Đinđića, kako je on verovao i, prema njegovom mišljenju, bile su jedino delotvorno sredstvo represije u borbi protiv „antihaškog" lobija. Međutim, argumenti protiv Tribunala za ratne zločine dobijali su na oštrini, kao i podršku naroda, jer se „antihaški" lobi sve bolje organizovao. I verovatno je iz pragmatičnih razloga Đinđić činio sve da Legiju sa Jedinicom za specijalne operacije, kao i bosove zemunskog klana Dušana Spasojevića, koji su mnoga ubistva imali na savesti, drži na kratkom povocu odavanjem priznanja. Đinđić ove usluge sigurno nije dobrovoljno činio. Politička situacija i njegova nesalomiva volja da, što je moguće pre, dobije političku vlast u zemlji, doveli su ga očigledno dotle. Bez kontrole vojske koja mu je još nedostajala, Đinđić više nije bio u prilici da to postigne. Tek godinu dana kasnije bio je u stanju da kao predsednik Vlade Srbije i taj resor stavi pod svoju kontrolu. Ovo mesto trenutno je još pripadalo Crnoj Gori. U međuvremenu, JSO ostaje odstupnica njegove moći. Đinđić nije računao ni na vojsku a ni na poverenike svojih tajnih službi.
„Pakao" je time sigurno dobio jak podsticaj i novo samopouzdanje, jer je primetio Đinđjćevu nesigurnost i njegovu trenutnu zavisnost, čak i od Čede Jovanovića, ali i mnogih drugih, iz ličnih razloga. „Pakao" je, takođe, pedantno sve registrovao, zahvaljujući čemu se sve saznalo o dogovoru Đinđića i Legije tokom 5. oktobra.



Politički uvek budan premijer ubrzo je otkrio ono što mu je od JSO-a pretilo. I procenio je tačno, i u punom obimu, intrigu sa braćom Banović, koju su ispleli šefovi tajne službe. Šefovima tajne službe Đinđić je bio samo nadređeni i ništa više. Da li će na to mesto, pre ili kasnije, doći neki drugi šef, njima je očigledno bilo svejedno. Đinđić je prepoznao opasnost koja mu je pretila na unutrašnjopolitičkom planu i neočekivano brzo i oštro je pokazao zube. Ni u kom drugom slučaju, osim pod pretnjom gubitka svog ugleda i autoriteta kao predsednika Vlade, Đinđić se ne bi tako brzo odlučio da još pre leta za Vašington poručii pobunjenim Crvenim beretkama da će neposredno nakon povratka iz SAD doći na razgovor za komandom JSO-a u Kulu. Ljutito je najavio: „Odmah ću ih raspustiti!". I dodao, jasno i glasno: „Rukovodstvo BIA je podbacilo!" Sigurno je pri tom mislio na Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića, jer je sa Legijom Đinđić sam morao da pregovara.
Đinđić je zato skratio svoju posetu SAD i ranije se vratio u Beograd, u nedelju 11. novembra, ii neposredno nakon kratke sednice Vlade odvezao u Kulu, u glavni štab JSO-a, nedaleko od granice sa Mađarskom.



Ko je to želeo cepanje Jedinice za specijalne operacije, kada ni sam Đinđić u ovom trenutku to još nije hteo? Da li je to bio nestrpljivi „prohaški" lobi ili onaj drugi, „antihaški" lobi? Tako, skoro uzgred, u Srbiji se odvijala jedna druga borba, u Srbiji koja je u međuvremenu postala najveći prostor za pretovar krijumčarene droge u Evropu. Mafije iz Rusije, Crne Gore, Albanije i Južne Amerike borile su se u žestokim bitkama za najvažnije krijumčarske puteve po Balkanu, preko Srbije i Kosova.
Đinđić je, u svakom slučaju, bio politička žrtva. Ako ostavimo po strani njegovo stanovište da je definisanje saradnje sa Haškim tribunalom osnovna pretpostavka za demokratizaciju zemlje, on nije, kao pragmatičar, protežirao ni jedan ni drugi lobi. Njegovo političko gledište je to nadilazilo, ali ne i gledište vrha tajne službe, konzervativnog elementa državnosti. Ona je bila isuviše zavisna od svojih mentora iz prošlosti, kao i sadašnjih poslodavaca, a istovremeno rezistentna na svaki napredak. Da je Đinđić prikrio svoju lukavost i zavarao Vašington po pitanju svoje nemoći u vezi sa Haškim tribunalom, verovatno bi i danas bio živ. Kao intelektualac,
Đinđić se nije ograničio da, spolja gledano, igra ulogu poslušnog podanika Haškog tribunala bez vlastite filozofije. Đinđić je u svojim političkim odlukama bio samostalan i nepostojan, a time i nepredvidiv. Upravo ova premijerova osobina da prijatelje i bliske saradnike preko noći odbaci i oslobodi ih se, izazivala je isprva poštovanje prema njemu, ali i neprijateljstvo. Uz to je pojačavala rizik za karijere mnogih koji su se oko njega sjatili, pre svega u DB-u i kod onih visokih funkcionera koji su svoju komunističku prošlost napadno kitili predemokratskim reagovanjima na zapadni svet.
Njihova tačka gledišta da ne treba samo talasati, sasvim je razumljiva. Od „prohaške" akcije očekivali su političku zaštitu pred proganjanjem zbog krivičnih dela počinjenih u prošlosti, jer im je teško padalo da shvate Đinđićev put. Svaki oprez je bio bitan koji bi se preuzeo u službi „prošlosti". A od neočekivane reakcije su se mogli čuvati onoliko dugo koliko su verbalno mogli da stanu iza Đinđića. Njegova priroda je verovatno bila na putu ka uspehu, ka ponovnom osvajanju vlasti iz pozadine. Glavne odluke Đinđić je donosio sam, u resorima za koje su bile odgovorne neke njemu podređene osobe, pre svega na najvišim funkcijama u Vladi, što su mnogi Srbi prirodno doživljavali kao kritiku, sa već izvesnim posledicama. Kod ovih ,,na smrt izmučenih" osoba iz establišmenta, Đinđić je spadao u „kategoriju malog broja Ijudi koji su opasni kada se konzumiraju u većoj količini", kako je to analizirao jedan od brojnih premijerovih zamenika, Miodrag Isakov, u svojoj knjizi „Para-Dos".
Nije bez razloga od toga profitirao „pakao" koji je na političkoj sceni izuzetno uporno istrajavao. Na njih se Đinđić mogao osloniti pre nego na „mnogostrane nosioce DOS-a". To se, sa žalošću, moralo priznati. A Đinđićeva borba za apsolutnu moć tek je predstojala. Zato se uskoro desio pravi prodor „pakla" za njihovo priznanje kao ravnopravnih partnera u politici, ako ne i Đinđićeva kapitulacija pred njima. Dotadašnji šef tajne policije Goran Petrović i njegov zamenik Zoran Mijatović otpušteni su, na predlog premijera, bez odlaganja, iako je znao za njihove zasluge prilikom hapšenja i isporučivanja Miloševića Hagu. Oba moćna DOS-ova kneza, ministar inostranih poslova Svilanović i ministar unutrašnjih poslova Mihajlović, kao i njihovi sponzori, ovim su izgubili do tada jak uticaj na oblikovanje unutrašnje politike. Svilanović je, doduše, doveo svog zeta Petrovića za šefa unutrašnje kontrole u Ministarstvo inostranih poslova, ali više nije imao kontrolu nad celom zemljom i više nije znao šta planiraju stari lisci DB-a iz vremena Jovice Stanišića, i Stanišić sam. Na mesto „demokratske vizije" koju je DOS do sada, navodno, zastupao, u igru su ušli lični interesi. Svilanović je počeo da traga za načinom i sredstvom da zatvori rupu koju je njegov zet Goran Petrović stvorio u unutrašnjoj strukturi države.
Dušan Mihajlović je više voleo da se prilagodi. Sigurno ne bez razloga. Zvezda Milorada Ulemeka Legije je tek zasjala. To nije promaklo ministru unutrašnjih poslova. On je želeo da ostane i dalje na vrhu. Legijini Ijudi su uskoro zamenili Ijude koje je i Đinđić mrzeo, bivše Titove i Miloševićeve eksperte za tajne službe, Petrovića i Mijatovića.



Očigledno je bilo još razloga za ovu napadnu pažnju ministra unutrašnjih poslova prema Legiji. Mihajlović je pre svega biznismen, to je glavni njegov poziv, što nijedan Srbin ne ispušta iz vida čime god se još dodatno bavio. Zato se ne može zaboraviti pokušaj prisilnog pomirenja, odnosno dogovor između kralja trgovine cigaretama na Balkanu Stanka Subotića Caneta i Milorada Ulemeka Legije u stanu Vladimira Bebe Popovića. Zoran Đinđić je lično doveo komandanta Crvenih beretki na sastanak sa Canetom. Postojao je, dakle, dogovor između Subotića, Popovića i Đinđića da se sa Legijom principijelno dogovore i da sa njim budu u dobrim odnosima. Subotić je posebno bio zainteresovan za obnavljanje kontakata sa Legijom. On je, naime, bio inicijator ovog sastanka i pri tom naišao na razumevanje Bebe i Đinđića. Mihajlović je s pravom sebi postavio pitanje: zašto je Bebi s jedne, i premijeru Đinđiću s druge strane, bilo stalo do toga da ispune želju svom prijatelju, biznismenu i trgovcu cigaretama Canetu, da se pomiri sa Legijom, bivšim šefom telohranitelja biznismena Vanje Bokana, do koga je posebno bilo stalo Đinđiću? Na tome je Subotić insistirao i naročito zbog toga došao u Beograd. Njegov pouzdani partner u poslu sa cigaretama, zet komandanta KOS-a i sada izvornog Crnogorca generala Nedeljka Boškovića, Vanja Bokan, „likvidiran" je u Atini na dan kapitulacije Slobodana Miloševića. „Likvidacija" najvećih biznismena koji su proizašli iz tajne službe počela je još ranije, ubistvom komandira paravojne jedinice „Tigrovi", radikalnog nacionaliste Željka Ražnatovića Arkana, kome je i Legija kratko služio, još 15. januara 2000.
Ko je to hteo da profitira od pada samodršca Miloševića i da, uz Đinđićevu pomoć, obriše tragove i svedoke kontroverznog posla sa cigaretama u ondašnjem ostatku Jugoslavije, ili ih makar privremeno prikrije do naredne prilike ili do zastarevanja kriminalnih radnji? Milorad Ulemek Legija bio je, na osnovu svojih ranijih aktivnosti, neugodan svedok za svakoga ko je imao nezakonite aktivnosti i nepresušan izvor za tužilaštvo ili sudove. Da li je u tom razgovoru učetvoro - između Popovića, Subotića, Đinđića i Ulemeka - trebalo da on bude smekšan ili da promeni raspoženje? Atentat na Vanju Bokana dozvoljavao je mnoge interpretacije. Svako od pomenuta četiri sagovornika, koji su se našli u stanu Bebe Popovića, bio je u nekom trenutku poslovni partner ili prijatelj Vanje Bokana.



Već se može videti deo žetve koja prehranjuje „pakao" zahvaljujući učešću u 5. oktobru. Materijalna korist kriminalca Ljubiše Buhe Čumeta, bosa surčinskog klana, koju je izvukao iz svojih kriminalnih poslova, dozvoljava mu ne samo da razmišlja kako da se iz „pakla" uzdigne u društvo u kome neće morati da se sakriva od tužilaštava i sudova već i da preduzima konkretne korake po pitanju preseljenja u ovaj novi svet. Kum Čume je, doduše, još uvek u „paklu", ali uspeva da kroči nogom u „čistilište". Međutim, ipak ne može da se, u potpunosti, odvoji od svog podzemlja. Ono mu još uvek donosi novac kojim Čume želi da kupi sebi početnu poziciju u novom životu. Materijalna transformacija baze njegove egzistencije, u pravnom pogledu, još nije sasvim besprekorna.
Preregistrovanje građevinske firme „Defence Road" sa Buhine supruge na njegovo ime, koje je usledilo samo dan nakon 5. oktobra, trebalo je da bude most na putu ka normalnoj građanskoj egzistenciji. Jer, pre svega morao je da dobije zakonski čiste ugovore kako bi mogao da dokaže svoje čiste izvore prihoda. Pri tom mu je njegov kum, biznismen Dragoljub Markovič, od velike koristi. Vrata Markovićeve kuće bila su širom otvorena za sve one koji bi investirali novac, i onda ko ne bi kod njega zakucao kada je bilo opštepoznato da je još uvek imao jak uticaj na svog drugog kuma, premijera Zorana Đinđića. Naravno, gledano spolja, bilo je dosta razloga da se najvećem proizvođaču jaja na Balkanu blagodari na poseti. Takav je, na primer, general Nebojša Pavković, načelnik Generalštaba, koji je „potpuno lud za konjima" i koji bi sve uradio za konje, tim pre što su se mogli videti divni trkački konji u ergeli i na hipodromu, pred dugačkim i širokim balkonom Markovićeve „kuće u stilu engleskih lordova", i koji su, zahvaljujući pomoći kuma Zorana Đinđića, mogli da učestvuju na trkama u severnoj Rajni-Vestfaliji i da se odlikovani vrate avionom nazad. Obični građani su još uvek bili prisiljeni da traže vizu kada bi želeli da putuju u Nemačku.
Kao jedan od prvih investitora vojska je dala nalog građevinskoj firmi „Defence Road" da asfaltira glavni put od novobeogradskog dela autoputa do vojnog aerodroma Batajnica. Naravno, i Pavkovićev novi prijatelj Buha Čume, koga je upoznao u kućii Dragoljuba Markovića, isto je „potpuno lud za konjima". Pošto je generalu pokazao svoju ergelu, „Defence Road" dobija, jedan za drugim, poslove od države. Dobit od ovih poslova uplaćuje se na račun jedne kiparske banke, koji je samo njemu poznat. To se nije dopalo njegovim dosadašnjim poslovnim partnerima iz Zemuna. Bos zemunske mafije srpskih kumova Dušan Spasojević nije želeo da bude uvučen u prevaru. Isto mišljenje zastupao je i Milorad Ulemek Legija. Za sudsku registraciju „Defence Roada" pobrinuo se 6. oktobra 2000. drugi bos zemunske mafije, Luković sa svojim kriznim štabom. I do sada su sve poslove ovog građevinskog preduzeće obavljali zajedno, nameravajući da peru kapital koji zarade u „paklu".



S jedne strane, iza kriminalca Buhe Čumeta iz Surčina stajali su, pre svih, Crnogorac iz dijaspore Vladimir Beba Popović i Čumetov kum, biznismen i Ijubitelj konja, Dragoljub Marković. Uz njihovu pomoć, uspevao je ne samo da dobije ličnu pomoć već i oprost zakonodavca za grehove koje je počinio u „paklu". Iz straha pred mecima Čume se, naime, stavlja na raspolaganje tužilaštvu kao krunski svedok u borbi protiv kriminala, između ostalog i protiv zemunske mafije srpskih kumova, iako u Srbiji ne postoji još nijedan jedini pravni akt o krunskim svedocima. Pa ipak, njegovoj želji se udovoljava. Čume time dobija pravo na ličnu zaštitu, i uprkos praktično beskrajne liste njegovih krivičnih dela može i dalje slobodno da se kreće i da, bez ograničenja, koristi svoju ne baš tako malu imovinu. Na ovaj način se uklanjaju važni tragovi organizovanog kriminala u Surčinu, na mestu gde se puno imena iz politike pominje u vezi sa sumnjivim poslovima, i gde jake kumovske veze sa uspehom dolaze do izražaja u vezama „neba" sa „paklom".
Čume i Beba imaju veliki uticaj na policijski personal.
S druge strane, iza Milorada Ulemeka Legije, koji je u međuvremenu uznapredovao do šefa mafije srpskih kumova u Zemunu, još uvek je stajao Zoran Đinđić iz taktičkih razloga, ali pre svega Čeda Jovanović zbogi ličnih interesa, koji je sa drugim bosom ove mafije, Dušanom Spasojevićem Šiptarom bio posebno dobar prijatelj i u tesnim vezama. Čeda je tvrdoglavo radio na tome da zamenika šefa državne bezbednosti, koja se sada zove BIA, Milorada Bracanovića proglase za novog upravnika KOS-a, ne primećujući, kao uostalom ni Beba, da na polju državne bezbednosti rade jedan protiv drugog, iako im je Đinđić obojici dao zadatak da upravo u ovoj osetljivoj oblasti relaksiraju zategnutost represivnih i kontrolnih organa i steknu vlast nad njima. ,,Mi bismo morali da budemo ovde organizovani isto tako dobro kao i mafija", više puta je Đinđić u šalii opominjao i Čedu i Bebu.
Međutim, dogodilo se očigledno suprotno. Novii nerešeni problemi su došli pred šefa Vlade. Organizovani kriminal dobija i na obimu i na drskosti. U zemlji ima znatno više ubistava nego za vreme Miloševićevog režima. Agresivnost „antihaškog lobija" vidljivo jača, ali isto tako ii „prohaškog lobija". Uz pomoć masovnih medija oni lansiraju jedni druge. Višeslojni interesi drugih lobija izlažu se sudu javnosti a ne pred sudovima ili pred DOS-ovu vladu. I mediji kojima je pristup tome dozvoljen, zainteresovani su da „goruće" probleme u zemlji razlažu pred javnošću i tako sateraju DOS- ovu vlast u ćošak. To donosi novac. Reagujući na to, Crnogorac iz dijaspore Beba Popović propisuje im skoro totalitarnu disciplinu koje nije bilo ni pod Miloševićem. A novinar koji bi se usudio da izveštava drugačije nego što je Beba naredio, morao bi da ide na sud. Beba zadužen za medije i državnu bezbednost pokazao se kao prava „tužibaba" - ali imao je dovoljno novca i za ovaj hobi.
Američki ambasador Montgomeri skrenuo je pažnju Đinđiću na ozbiljne posledice ukoliko Beba nastavi saradnju sa štampom na ovaj način. Radi mira u kući, premijer je zamolio oligarha iz Miloševićevog vremena, koji je pre više od godinu dana bio otet, Miroslava Miškovića, za pomoć u smirivanju svađe koju je Beba započeo sa pojedinim novinama, radio i TV stanicama. Miškoviću nije teško palo da svojim argumentima ubedi ove medije. Novac milijardera je veoma ubedljiv. I Beba i Čeda su s neprijatnošću prihvatili ovo Miškovićevo mešanje u njihov rejon.
Uskoro je drugi oligarh, čak i bogatiji od Miškovića, pripomogao Đinđiću da izađe iz krize za koju je sam bio kriv. Čeda Jovanović i Vladimir Beba Popović - sa kojima Đinđić deli odgovornost za rad DB-a - više nisu razgovarali jedan s drugim. „Čeda me je stalno iznova lagao da je prekinuo sve kontakte sa zemunskom mafijom. On je nastavio sa privatnim posetama Dušanu Spasojeviću u Šilerovoj ulici i nakon pobune Crvenih beretki", objasnio je Beba svoje distanciranje od Čede. Međunarodno priznati oligarh Filip Cepter, pravog imena Milan Janković, koji je u ovoj oblasti imao iskustva i kontakte sakupljene u svom poslovnom životu, ponudio je
Đinđiću svog poverenika Zorana Janjuševića kao stručnjaka za resor umesto Bebe i Čede. Dva oligarha iz vremena Tita i Miloševića, Mišković i Cepter, vuku sada konce iz pozadine i demonstriraju kritičkom marksisti Zoranu Đinđiću koliko su bliski njihovi poslovni interesi i kako im niko ne može odoleti.

Boljševičkom jakobincu Čedi Jovanoviću je teško pao razgovor sa Zoranom Đinđićem koji je usledio. Premijer mu je saopštio da više ne dolazi nenajavljen u njegov kabinet i da ga ne zove bez posebnog povoda. Čeda je nakon ovog razgovora iz Đinđićeve radne sobe izašao u suzama, kako je čuo jedan zapadni diplomata koji je čekao na prijem, i jecajući mrmljao: „Zoran me je povredio, to nije moguće"

"Podstanar - stranac u socijalizmu i kapitalizmu"
radni naslov knjige koju je napisao nemački novinar Georg von Hübbenet

 

Ristić Ljubodrag, 17.06.2012. godine

 

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži