"Podstanar - stranac u socijalizmu i kapitalizmu" - Treći deo

Sin mezimac Mire Marković, Marko, prvo se pod lažnim imenom sklonio u inostranstvo, i to u Moskvu. U to vreme je kontroverzni biznismen Vanja Bokan, zet bivšeg šefa KOS-a Nedeljka Božovića, u atinskom predgrađu Glifada, gde je svojevremeno i grčki multimilioner Onazis imao svoju letnju rezidenciju, ubijen od strane dva maskirana muškarca. Ovo ubistvo, drugo po strateškom značaju u „paklu", očigledno je služilo istoj svrsi kao i atentat od pre par meseci na Arkana, naime da se tržište „pakla", koje je kontrolisao Marko Milošević u Srbiji, uredi na nov način ili da se uklone tragovi prošlosti i stvori nova atmosfera za biznis na „čistoj" osnovi. Bokan je u trgovini cigaretama tesno sarađivao sa crnogorskom
Koza Nostrom, koja je opet bila pod zaštitom čistokrvnog Crnogorca Mila Đukanovića, i sa kontroverznim biznismenom Stankom Subotićem Canetom, na balkanskom planu.

Tog 6. oktobra se desilo još nešto što je DOS-ov ministar Rasim Ljajić, izuzetno inteligentan Musliman i Evropejac, koji razmišlja daleko unapred, uzbuđeno tvrdio neposredno posle ubistva Zorana Đinđića: ,,Da samo nije bilo onog prokletog dogovora između Đinđića i Legije!" A temelje ove „proklete" saradnje položio je sam Đinđić. On je primenio svoje manevarske sposobnosti u ophođenju sa podzemljem i tajnom službom - DB. Pod direktnim nadzorom Zorana Janjuševića, koji je bio Đinđićev savetnik za pitanja državne bezbednosti, i pod ličnim vođstvom Mileta Lukovića Kuma, jednog od bosova zemunskog klana srpskih kumova, naoružani Ijudi iiz kriznih štabova organizovanog kriminala zauzeli su Trgovinski sud koji se tada zvao Privredni sud u Beogradu. I Điniđićev najbliži saradnik, Vladimir Beba Popović, posmatrao je sa sopstvenim kriznim štabom razvoj situacije tog jutra u Trgovinskom sudu, ali se lično držao po strani. U nadi da će Legija, kao protivuslugu za oprost grehova i ratnih zločina, uzeti učešće sa svojom jedinicom Crvenih beretki u predstojećem hapšenju Miloševića, jer mu je pre toga obećano da ni on, niti bilo ko iz njegove jedinice, neće biti isporučen Hagu. Đinđić je namamio organizovano kriminalno podzemlje još jednim obećanjem. Zajedničkim zauzimanjem Privrednog suda od strane DOS-a i mafije, Đinđić je potvrdio da su mu surčinska i zemunska mafija u ovom prljavom dilu neophodni kao ravnopravni partneri. Ovim korakom Đinđić je otvorio mafijama i vrata i kapiju za njihovo učešće u državnoj vlasti. Država, oslabljena političkim i privrednim haosom, otvorila se ka nekim strogo vođenim i samo prema materijalnoj dobiti usmerenim mafijaškim i kontroverznim biznis-bosovima, moleći ih još za pomoć.
Zaključak, kako je sama država stvorila pretpostavke da se organizovani kriminal popne u vrhove državne vlasti, može se izvesti iz ciljeva njihovih kriznih štabova. Cilj zemunskog bosa Mileta Lukovića Kuma je bio da njegovi naoružani Ijudi na silu otvore ulaz Trgovinskog suda. Obezbeđenju su pretili da će protiv njih upotrebiti i oružje budu li pružili otpor. Zatim su na silu, uz fizičko nasilje i udarce nogama, ušli u kabinet predsednice suda Milene Arežine, velike obožavateljke Slobodana Miloševića, koja je Miru Marković prezirala. U Lukovićevoj pratnji bila su dva brata Crnogorca iz dijaspore, Goran i Marko Kljajević, obojica sudije. Goran je još ranije bio i sudija zadužen za unose u trgovinski registar Privrednog suda. Vodio je evidenciju o unesenim i obrisanim preduzećima i firmama. Njega je Arežina otpustila zbog dokazanih nepravilnosti u korist fiktivnih firmi i zajedno sa njim indirektno su kažnjeni i nalogodavci. Bez ustručavanja, Luković Kum je objasnio Mileni Arežini: ,,Vi više niste nikakva predsednica". I ona nije pružila bilo kakav otpor, jer se radilo po naređenju sa najvišeg mesta u državi koji je 5. oktobar iznudio. Pri tom se Luković pozvao na Zorana Đinđića. Pre nego što je Luković Kum naredio Arežini da napusti sud, oduzeti su joj sudski pečat i pečat sa potpisom. Pre toga ona nije želela da unese izmenu podatka o vlasniku preduzeća za gradnju puteva „Defence Road", koja je trebalo da glasi na ime Ljubiše Buhe Čumeta. Predsednica suda Arežina morala je da računa sa ozbiljnim konsekvencama ako nastavi da odbija legalizaciju ovog unosa, jer se „radilo o firmi najjačeg čoveka u državi", kako ju je upozorio Luković Kum.
„Defence Road" je do tada pripadao supruzi bosa surčinske mafije, kriminalca Ljubiše Buhe Čumeta, kuma biznismena Dragoljuba Markovića koji je bio i kum Zorana Đinđića. Za što brži prenos pomenutog preduzeća na novog vlasnika, bili su zainteresovani i najbliži Đindićevi saradnici Čeda Jovanović i Vladimir Beba Popović, ali i biznismen i jedan od dva glavna finansijera  Đinđićeve Demokratske stranke, Surčinac Dragoljub Marković. Uz pomoć ovog milionski vrednog preduzeća za gradnju puteva, koje je bilo prvo registrovano u Austriji, trebalo je da se u Beogradu opere kapital stečen u krijumčarskim poslovima. To je bio uslov da to preduzeće u budućnosti dobija projekte od države.

 

Najbolji primer u ovim kriznim štabovima u vrhu države bio je ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović, inteligentan i izuzetno lukav, a time i podmukao Srbin. Nije držao mnogo do stranih jezika, što medu komunistima u Titovom i Miloševićevom režimu i nije bilo bitno da bi se u karijeri napredovalo. Najbolji primer bila je karijera čistokrvnog Crnogorca Mila Đukanovića, kome je Dušan Mihajlović bio nalik po svojoj unutrašnjoj strukturi. I on je, kao i crnogorski predsednik vlade ili države, čitav svet proputovao sa jednim prevodiocem. Sadašnji demokrata Mihajlović je u svim komunističkim režimima nalazio ne samo uhlebljenje već i puter i sve ostalo što ide uz to. Isprva se oprobao kao pripadnik Udbe, tajne službe koju je Tito posebno cenio kao „zaštitnika države i komunističke revolucije". Nakon toga,
Mihajlović je uspeo da se izdigne na mesto gradonačelnika Valjeva, u centralnoj Srbiji. Kao jedan od prvih gradonačelnika u ostatku Jugoslavije odlikovao je samodršca Slobodana Miloševića za počasnog građanina grada Valjeva. Mihajlović je osnovao i vlastitu partiju, Novu demokratiju, što mu je omogućilo da za vreme Miloševića postane vicepremijer srpske vlade. Nakon toga je propao sa svojom Novom demokratijom. Mihajlović, „mirođija u svakoj čorbi", osnovao je pre 5. oktobra novu partiju, Srpsku liberalnu stranku, kako bi na ovaj način kao demokrata pravovremeno bio prisutan pri sadašnjoj podeli DOS-ovog kolača. Pravio je račun bez krčmara.
Ovakvu mnogostranu političku prevrtljivost često koriste za svoje poslove i visoke zapadne diplomate. Jednom sam i sam doživeo kako je po tom pitanju išlo u Mihajlovićevom političkom životu. Izvestan visoki diplomata, iz NATO-a ili Evropske unije, koji je imao zadatak da analizira jugoslovenske političke probleme, nazvao me je telefonom iz Brisela: „Georg, da li bi jednom prilikom mogao da pozoveš mene i Mihajlovića nezvanično na neki obrok? Doći ću sledeće nedelje u Beograd." To mi je pošlo za rukom. Zajedno sa Mihajlovićem, pozvao sam i našeg ambasadora u stari i očuvani Klub književnika na večeru. Nakon večere otkrio sam o Mihajlovićevoj prošlosti više detalja, do tada meni nepoznatih, da sam sa gnušanjem reagovao na to. Da sam sve to znao ranije, nikada se ne bih ni trudio oko
Mihajlovića, jer sam ovim mogao doći pod sumnju da sam postao srpski policijski doušnik, te sam i reagovao. „Georg, niko tebe ne bi tako ocenio. Ti si meni učinio veliku uslugu. Mi uvek šapnemo ponešto interesantno Mihajloviću na uvo, ovde ili u Briselu, jer znamo da će naše informacije uvek biti prosleđene Miloševiću. Takvim diplomatskim obilaznicama razmenjujemo mišljenje sa Miloševićem".

 

 

Nije preostalo nikakvo drugo rešenje već da se Milošević ubedi u nužnost toga da se sam preda. Ovaj zadatak je rešavao student teatrologije i Đinđićeva desna ruka za „posebne zadatke" - Ceda Jovanović. U žilavim pregovorima koji su trajali skoro puna dva dana, stalno se prekidajući, za rukom mu je pošlo takvo remek-delo da su mu mnogi političari i diplomate zavidele. Kada pregovori sa Miloševićem o njegovoj dobrovoljnoj predaji nisu uspeli, Čeda Jovanović je porodici zapretio svojim spetljanim izgovorom: „Sve ću bre da vas pobijem ako ne dođem uskoro do nekog rezultata!" Uz garanciju koju su potpisali savezni predsednik Koštunica i predsednik vlade Đindić, kao i predsednik Srbije Milan Milutinović, uspeo je da preplašenog Miloševića pokrene da se dobrovoljno preda organima pravde. U ovoj garanciji je, između ostalog, stajalo: protiv Miloševića se pred srpskim sudovima pokreće krivični postupak zbog protivpravnog pripajanja državne imovine. O njegovom izručenju Haškom tribunalu tu nije bilo ni reči. Međutim, ova garancija bila je samo obmana i lukavstvo.
Supruga Mira Marković bila je blizu nervnog sloma. Njena koleginica iz parlamenta i prijateljica, psihijatar Slavica Đukić-Dejanović, pomogla joj je da ostane čiste svesti i prisebna. Jedini revolt stigao je od ženske strane porodice, supruge Mire i ćerke Marije. Njihovo psovanje dotadašnjeg potčinjenog prijatelja srpskog predsednika Milana Milutinovića nije prestajalo. Mira je, s pravom, primetila: Đinđić ga zadržava u službi samo da bi na ovaj način neutralisao uticaj jednog predsednika na razvoj unutrašnje politike u zemlji. I Milutinoviću, koga bije glas da se ne meša ni u sopstveni posao, sigurno neće pasti na pamet ni da zucne protiv Đinđića i na taj način izgubi predsednički imunitet.

 

 

 

Tek tri meseca kasnije, 28. juna, Milošević je isporučen ratnom tribunalu u Hagu. Ko je primio premiju od pet miliona dolara, koju su raspisali Amerikanci za hapšenje i isporučivanje Miloševića tribunalu za ratne zločine, do sada još nije poznato. Zna se samo da su neki članovi vlade i policije, kao i još neki pomagači, među sobom podelili novac. Među njima je bio i jedan novi milioner. Nakon toga, Amerikanci su pojačali pritisak na Đinđića, prema svom dobro oprobanom spoljnopolitičkom principu da uvek postave još nekoliko političkih zahteva čim im bude jasno da taj sva ta politička opterećenja može i dalje da nosi. Nakon Miloševićevog isporučivanja tribunalu, Vašington je Đinđiću pokazao listu sa još preko sto imena osumnjičenih za ratne zločine koji se, što je pre moguće, moraju dostaviti Hagu, i to sve u trenutku kada je oko devedest posto stanovništva bilo protiv ikakve saradnje sa tribunalom. Đinđić je, dakle, u nepovoljnom trenutku konfrontiran sa hipotekom koja njegovu političku egzistenciju, kao prvog demokratski biranog premijera, dodatno snažno opterećuje i prisiljava ga na dalje improvizacije i pojačanu saradnju sa „paklom". „Pakao" je u tom trenutku bio jedini partner DOS-a na koga se ovaj mogao osloniti.

 

 

 

Prve državne posete Zorana Đinđića inostranstvu išle su tragom onih prijatelja koji od njega ništa nisu zahtevali. Bili su dovoljno bogati da bi sebi mogli priuštiti da Đinđiću upute Ijubazni poziv, jer na ovoj visokoj ravni se pre radi o tome da se prijatelju sopstvenim uticajem učini usluga nego da se direktno razgovara o novcu. A to da su među prijateljima takve usluge veoma skupe, stajalo je na odvojenom računu.
Upravo zahvaljujući ovoj okolnosti, najveći trgovac cigaretama na Balkanu postao je Stanko Subotić Cane, koji je u Srbiji, Crnoj Gori i Hrvatskoj posebno kontroverzan. Ovom biznismenu nije bio nikakav problem da premijeru Crne Gore Milu Đukanoviću besplatno stavi na raspolaganje svoja dva privatna aviona. Nakon 5. oktobra 2000. Stanko Subotić Cane je počeo i svom prijatelju, novom premijeru Srbije Zoranu Đinđiću, da čini takve usluge. Predsednička služba francuskog predsednika Zaka Širaka nije krila bes kada je Cane dva dana pre Đinđićeve zvanične posete Francuskoj pokupio svog druga Zorana privatnim avionom u Beogradu i proveo dva „luda dana" u Parizu. Tek nakon toga je premijer Srbije započeo zvaničnu državnu posetu kod predsednika Siraka. Francuski protokol ovaj vremenski raspored privatne posete Francuskoj nije smatrao promišljenim gestom prema pravom domaćinu, predsedniku Širaku. Francuski domaćin je imao nameru da prijemom Đinđića u Palati na Šanzelizeu bude prvi političar svetskog ranga koji će se okititi Đinđićevom zaslugom u zbacivanju „zlog Balkanca" Slobodana Miloševića. Međutim, umesto toga ga je pretekla pariska bulevarska štampa koja je izveštavala o posetama bračnih parova Đinđić i Subotić ekskluzivnim gurme- lokalima i njihovim šoping šetnjama. Ova prva zvanična poseta premijera Zorana Đinđića doprinela je zbog toga razmeri velikog diplomatskog skandala.

 

 

 

Kako su ovi centri moći i uticaja bili blisko povezani unutar i oko Srbije govori i činjenica da je glavni pilot Stanka Subotića Caneta bio sin bivšeg šefa DB-a za vreme vlasti Slobodana Miloševića Jovice Stanišića, koji je pre toga bio u SAD na školovanju, i to onda kada je njegov otac još uvek bio na čelu DB-a. Stanko Subotić je omogućavao Đinđiću letove do Bona, Diseldorfa, kao i prilikom drugih državnih poseta. Ove usluge je Cane objašnjavao željom da pomogne novoj srpskoj vladi da uštedi novac. U Bonu je Đinđiću ne jednom stavljeno do znanja da ne meša privatna putovanja sa državnim posetama. Neposredno posle toga, crnogorski premijer Milo Đukanović vratio je jedan od dva aviona koja mu je prethodno Cane prijateljski stavio na raspolaganje, dok je drugi avion crnogorska vlada od njega kupila. Sada ne bi trebalo da bude više nikakvih zlonamernih priča u javnosti, mislio je Đukanović, s obzirom na to da je bio optužen kako zavisi od Caneta.

 

 

 

Pa ipak, u ovom Eldoradu stremljenja ka moći i uticaju, postoji hijerarhijski red koji ni Zoran Đinđić neće da prekorači, iako sam, upravo on sam, stremi samovlašću u Srbiji. Stanko Subotić Cane je bio samo biznismen u moćnom trijumviratskom sazveždu, čiji se posedi vrednuju trocifrenim sumama miliona dolara, a on blizak vrhovima vlasti. Osim Subotića, tu pripadaju još i Filip Cepter (pravo ime Milan Janković) i Miroslav Mišković. Ova tri srpska oligarha su postavljala temelje svoje imovine, svaki na svoj način, još u vreme partizanskog maršala Josipa Broza Tita, kao i u vreme samovlašća Slobodana Miloševića. Iz domaćih i stranih medija može se zaključiti da su ih interesovali povlašćeni tokovi novca i robe, posebno prodaja oružja i trgovina cigaretama. I uvek su nalazili način da na osnovu svog uticaja budu posebno tretirani. Ovi oligarsi su u vreme Miloševića bili povlašćeni, između ostalog, i na taj način što im je omogućeno privilegovano sticanje carinskih olakšica, kao i zamena izuzetno slabog dinara po internom kursu Narodne banke, koji je bio mnogo povoljniji prema svim „tvrdim" valutama od onih koje su nudile poslovne banke ili ulični menjači. Njihovi konvertibilni dinari su išli u Moskvu kao sredstvo plaćanja za robu kupljenu u Sovjetskom Savezu. Tamo su transformisani u privatni kapital.
Njihovi Ijudi od poverenja sedeli su u najužem jezgru moći Zorana Đinđića: Nemanja Kolesar, Đinđićev šef kabineta, prethodno zaposlen kod Miroslava Miškovića, zatim Zoran Janjušević, blizak Filipu Cepteru, koji je nadgledao špijunažu kao savetnik za unutrašnju i spoljašnju bezbednost. I, konačno, Vladimir Beba
Popović kao kontakt Stanka Subotića Caneta, u početku šef Vladinog Biroa za komunikacije sa javnošću, istovremeno vlasnik jedne engleske firme za marketing. Ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović, kome se pripisuje saradnja sa engleskom tajnom službom MI6, jednom prilikom javno je opisao uloge pomenutih oligarha -trijumvirata na „dvoru" Zorana Đinđića, i to nedvosmisleno: „Beogradom se vlada od Londona do Beča".

 

 

 

S vremenom je i kriminalac Buha Čume, Markovićev kum i šef surčinske mafije, uznapredovao do Đinđićevog centra moći, koji se preko njega snabdevao insajderskim informacijama iz kriminalnog sveta. Đinđić je više verovao informacijama iz podzemlja nego „strogo tajnim" izveštajima svoje tajne DB i različitim vojnim tajnim službama, čak i kada se radilo o ličnoj sigurnosti. Prema svim državnim službama, koje su služile očuvanju državne bezbednosti, Đinđić je imao krajnje distanciran stav, a u mnogo slučajeva i odnos pun nepoverenja jer su njihova rukovodstva bila popunjena raznorodnim DOS-ovim Ijudima od čega je on sam imao užas. Njihovi lični, kao i interesi njihovih sponzora, bili su isuviše heterogeni. Od Buhe Čumeta, poverljivog kuma Dragoljuba Markovića, Đindić je mogao ne samo da sazna više o pozadini i intrigama iz političkog života već i da očekuje lojalnost, jer je Dragoljub Marković bio i negov kum. Teoretski je između Đinđića, Markovića, i Buhe Čumeta postojao odnos pun poverenja. Predusretljivi Marković bio je most između Čumeta i Zorana. Čume je, osim toga, posedovao pojedine sudije u Beogradu na svojoj „listi honoraraca". Sigurno da je „pakao" morao da bude prisutan u vlasti koja je nakon 5.oktobra postala salonska, i uvek iznova je svojim „pomoćnim službama" davao više prava na udeo u vlasti a da time ne ograničava svoje aktivnosti u podzemlju. Slično se ponašao i mafijaški bos Koza Nostre srpskih kumova, Zemunac Dušan Spasojević Šiptar. On je mesečno plaćao „svojim" tužiocima i sudijama specijalne honorare kao priznanje za njjhove usluge. Ljubiša Buha Čume i Dušan Spasojević Šiptar podržavali su svojim novcem i Ijudima trud Milorada Ulemeka Legije, komandanta Crvenih beretki, da obezbedi uticaj na bliske saradnike Zorana Đinđića.

 

 

Pre nego što je Legija sredinom 90-ih godina proteklog stoleća, uz aminovanje Crnogorca iz dijaspore i šefa DB-a Jovice Stanišića, a time nužno i uz saglasnost Slobodana Miloševića i Mire Marković, proglašen za komandanta Crvenih beretki, on je radio kao telohranitelj Vanje Bokana. Bokan nije bio samo blizak poslovni prijatelj Stanka Subotića Caneta, negujući poslovne veze iste vrste i sa Miloševićevim sinom Markom, suprugom Mirom Marković i sa Canetom, već je bio i zet bivšeg šefa KOS- a, izvornog Crnogorca Nedeljka Boškovića. Na Bokana je, neposredno nakon Miloševićevog pada, izvršen atentat u Atini kako bi se zauvek ućutkao ovaj svedok iz posla sa cigaretama proteklih godina. Ali zašto? Ko je imao interes za ubistvo ovog relativno istaknutog i manje kotroverznog biznismena? - zatvara se izvesni krug zainteresovanih.
Tako je Ljubiša Buha Čume, šef surčinske mafije, za Bebu Popovića i Čedu Jovanovića postao nezamenljiv, uz saglasnost Zorana Đinđića. Surčin je u ono vreme postajao veliki centar i mesto za pretovar u trgovini cigaretama, a u svakodnevnim razgovorima eksperata nužno je povezivan sa imenom biznismena Stanka Subotića Caneta. Vladimir Beba Popović, Milorad Ulemek Legija i Ljubiša Buha Čume imali su, u određenom smislu, zajedničku prošlost tokom poslednjih godina Miloševićevog režima u ostatku Jugoslavije, ali i sada neposredno nakon njegovog pada. Iz njihovog poslovnog kruga izbačen je, zahvaljujući atentatu, sada Vanja Bokan.

 

 

 

Za najkraće vreme, dok je bio savetnik premijera za pitanja poljoprivrede, Marković, koji je istovremeno bio i najveći proizvođač jaja na Balkanu, sproveo je da država oslobodi njegove i druge proizvođače jaja poreza na prihod, jer su jaja, kao i hleb, „narodna hrana". Marković se, takođe, brinuo o izboru Đinđićevih telohranitelja koji su, po pravilu, bili mladi ali neki od njih već kažnjavani Ijudi, njegovi poznanici iz Surčina i Zemuna. On je u svojoj starijoj, ali u međuvremenu obnovljenoj kući, pružao gostoprimstvo drugom kumu, Čedi Jovanoviću. Đinđić je mladom studentu davao izuzetno važne zadatke i posebna ovlašćenja koja su često bila van zakona. Ceda Jovanović je trebalo na brzinu da progura ostvarivanje DOS-ove revolucije radikalno i bezobzirno, prema ugledu na boljševičku oktobarsku revoluciju u Rusiji ili jakobince u Francuskoj. I DOS-ova revolucija je morala, po svaku cenu, da se sprovede u jednom dahu, zato što bi je ugrozilo, prema mišljenju Cede Jovanovića, svako zatišje ili oklevanje. Medutim, nije bilo nikakvog socijalnog programa niti konkretnih političkih ciljeva, ničega do parole: „Revolucija ne sme da se zaglavi u močvari legaliteta". Čeda je kao pojedinac imao veliku moć, ali sam je počeo i da je razgrađuje jer mu nije pošlo za rukom da ispuni zadatak koji je dobio od Đinđića da koristi „nebo i pakao" kao instrument unutrašnje politike ali da izbegne bratimljenje sa vrhovima „pakla".

 

 

 

U ovom pogledu počeo je proces reboljševizacije zemlje i jednoumno nivelisanje štampe od strane Bebe Popovića. Istovremeno se odvija personalno preuređenje sudova i tužilaštava prema potrebama boljševičkih jakobinaca, i konačno bezobzirno i nezakonito prilagođavanje parlamenta vladajućem načinu mišljenja u korist DOS-ai. Vrhunac je bio rigorozno oduzimanje poslaničkih mandata opozicione DSS, pri čemu su se prilikom glasanja neretko služili prevarama pomoću glasačkih kartica poslanika koji nisu bili prisutni, ili proizvoljnom interpretacijom pravnog stanja prema „analognim' zakonima kojih u ovoj formi još nigde nije bilo, ni na demokratskom Zapadu, ni u istočnoj Evropi. Boljševički jakobinci i DOS-ovi saradnici pomamili su se od radosti kada su najpre od 21 poslanika DSS-a, a malo potom i svih 45 poslanika oduzeli poslanički mandat u skupštini uz pomoć analognih zakona. Potpuno izbacivanje DSS-a iz srpskog parlamenta slavili su kao novu pobedu i potvrdu narodne volje. Postepeno je i zapadnim Đindićevim sponzorima situacija postajala suviše nepregledna, pa su počeli da vrše pritisak na njega da ne bude više toliko odan boljševičkom jakobinstvu Čede Jovanovića, već da se umesto toga malo više oproba u demokratiji. Posle su poslanici DSS-a vraćeni u parlament.

 

 

 

Jednom prilikom je Đinđić svoj zahtev za vlašću objašnjavao ovako: „Bez prijatelja na nebu i u paklu moj politički uspon ne bi bio zamisliv". I onoliko dugo koliko se on toga držao, toliko dugo nije bilo ozbiljnijeg pokušaja da se bosovima organizovanog kriminala koji su iz dana u dan sve agresivnije radili, stane na put. Policija bi, s vremena na vreme, posle zločina, uhapsila ponekog kriminalca, ali bi ga sudovi najčešće puštali na slobodu, ukoliko bi se radilo o pripadniku surčinske ili zemunske mafije. U režiji boljševičkog jakobinca i šefa frakcije Demokratske stranke Čede Jovanovića, srpski parlament dovršava nacrt zakona o osnivanju institucije specijalnog tužioca za borbu protiv organizovanog kriminala tek u julu 2002, koji je podnesen nakon 5. oktobra 2000, a koji je tek sedam meseci kasnije, to jest 2003. godine, samo nekoliko dana pre poslednjeg i uspelog atentata na Zorana Đinđića, usvojen kao zakon.

 

Audi sive boje menja svoju taktiku 9. aprila. Tog jutra, malo pre osam časova, u vreme dok još uvek ima malo Ijudi na ulicama jer se u Beogradu ne ide tako rano na posao, sivi „ubica" pretiče luksuzni alfa-romeo, međutim, salve iz automatskog oružja izostaju. Audi se preprečio, blokiravši put ka Novom Beogradu. Munjevitom brzinom otpozadi pristiže jedan beli kombi i sprečava pokušaj vozača alfa-romea da vozeći unazad pobegne iz zamke. Ono što se nakon toga dešava u nekoliko sekundi - objašnjava sve. Iz kombija iskaču naoružani i maskirani muškarci. Deo njih se obrušava na vozača i suvozača alfa romea, dok ostali zauzimaju pozicije sa automatskim oružjem. Iz auta munjevitom brzinom biva izvučen dobro uhranjeni muškarac, upadljivo skupocene garderobe, visokog rasta, sa naočarima i, uz pretnju silom, biva iz alfa-romea prebačen u audi koji preprečen stoji napred. Skidaju mu naočare, na usta lepe flaster i navlače mu kapuljaču na glavu. Miškoviću stavljaju i lisice na ruke.
Jedan od čelnih oligarha, žrtva Miroslav Mišković, ne brani se. Smireno prihvata svoju otmicu. Međutim, njegovog vozača stiže drugačija sudbina. Njega, poput suvišnog kofera, trpaju u prtljažnik alfa-romea i zaključavaju. Prljavi beli kombi sa „pomoćnim Ijudima" otmičara brzo se odvozi u jednom, a sivi „ubica" sa otetim biznismenom Miroslavom Miškovićem u drugom pravcu. Pri tom ga prati džip sa još nekoliko muškaraca da bi, u slučaju potrebe, zaštitio audi. Miškovićeva vožnja u neizvesnost trajala je preko sat vremena, sve dok nije stavljen u jedan šaht beogradske kanalizacije, i dok mu nije mobilnim telefonom data mogućnost da svojim najbližim saradnicima u kancelariji u Delti naredi da spreme sedam miliona maraka u gotovini, i čekaju dalje instrukcije. On će se uskoro javiti i reći kome da se preda otkupnina. Zatim su mu otmičari uzeli mobilni telefon.
Mišković je ostao u šahtu. Preko njega je spušten poklopac. Nakon toga, džip se parkira baš na ovo mesto kako bi se zavarala patrola policije koja je baš u tom trenutku naišla i legitimisala putnike džipa. Kako su imali ispravna dokumenta sa slikom i različite metalne oznake kao pripadnici DB-a, policija nije mogla ništa.
Malo nakon Miškovićeve otmice, ono što je do tada u Beogradu inače izgledalo kao nemoguće, imajući u vidu da ranije ni vlada ni ministar unutrašnjih poslova sa takvim dešavanjima nisu uopšte želeli da se konfrontiraju, postalo je moguće: čitav grad je saznao šta se desilo. Biznismen Miroslav Mišković čije se privatno vlasništvo, zahvaljujući saradnji sa Slobodanom Miloševićem i Mirom Marković, kao i ekspanziji njegovog posla tokom ratova po Balkanu, procenjuje na više od milijardu evra, taj Miroslav Mišković je otet. Uskoro se saznaje i ko ga je oteo. Bila su to oba bosa mafije srpskih kumova iz Zemuna, Dušan Spasojević Šiptar i Mile Luković Kum, tačnije dva važna nosioca trenutne unutašnjopolitičke moći premijera Zorana Đinđića, koji su usko sarađivali sa komandantom Crvenih beretki Miloradom Ulemekom Legijom. Ovog puta su realizovali planove drugih. Ideja da se Mišković otme potiče, kako se tvrdilo, od bosova surčinske i zemunske mafije, Dušana Spasojevića Šiptara i kuma Ljubiše Buhe Čumeta.
Kriminalci su držali oko dvanaest sati otetog Miškovića u jednom šahtu u blizini Zemuna. Za to vreme, koje je za rešavanje takvih kriminalnih slučajeva iznenađujuće brzo, ispunjen je i zahtev otmičara: plaćen je otkup u visini od sedam miliona maraka. Lično ga je Miškovićevim otmičarima predao komandant Crvenih beretki - Ulemek Legija koji se ponudio da bude posrednik. Mafijaški bosovi Dušan Spasojević i Mile Luković, kao i njihovi Ijudi, čekali su novac za otkupninu u svojim automobilima na izlazu iz Beograda, na autoputu Beograd-Zagreb. Govorilo se da je Legija došao i predao novac u dogovoreno vreme. Ali ovom lažnom informacijom trebalo je da se zavaraju „tragači za novcem". Nakon toga su Miškovićevi otmičari u dva automobila otišli preko Hrvatske prvo u Nemačku, a odatle avionom za Pariz. Da li su sav novac od otkupa poneli sa sobom, u početku je ostalo nepoznato. Ostali učesnici Miškovićeve otmice iz ove bande, koji nisu pobegli već ostali u Beogradu, nakon nekoliko dana podelili su svoj deo novca u malom kafiću koji se nalazio u prizemlju poslovne zgrade Kotobanja kuma Ljubiše Buhe Čumeta. Međutim, tu sve skupa nije bilo više od 200.000 DM donetih da se dele. Kasniji krunski svedok Dejan Milenković Bagzi dobio je 70.000. Za Čumeta najpre nije bilo novca, jer se nije lično uključio u realizaciju plana otmice koju su on sam i Dušan Spasojević osmislili i razvili do detalja. Zato je u Čumetovoj poslovnoj zgradi Kotobanja došlo do velikog skandala. Međutim, ni sam Čume nije znao gde se nalazi novac od Miškovićeve otmice koji je posredovao Legija.
Lukavi ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović u ovo kritično vreme nije bio bolestan. Jasno je ponovo najavio svoju ostavku ukoliko pozadina Miškovićeve otmice ne bude brzo i u potpunosti rasvetljena, a krivci kažnjeni. Zbog toga će prevrnuti svaki kamen u paklu i na zemlji. Ali nije ostao pri svojoj najavi, nezavisno od ćinjenice što je on s Miškovićem još iz Miloševićevog vremena bio u dobrim poslovnim vezama. Vladalo je mišljenje da je ministar Mihajlović dozvolio otmičarima da pobegnu sa plenom u inostranstvo. Sama policija nije više znala gde je trebalo da se preda novac. Legiju nisu pratili. To bi bio najlakši metod da se dođe makar do jednog traga otmičara, tim pre što je policija navodno zatvorila sve izlaze i ulaze u Beograd. Javnost se čudilla kako je uopšte slučaj Miškovića tretiran i rešavan.
Padalo je u oči da Mišković nije stavio prigovor na visinu zahtevane sume novca, nije postavio pitanje o razlogu svoje otmice, niti se pobunio. Mišković je sve prihvatio mirno. Mobilnim telefonom je naredio da se zahtevana suma isplati, a da pri tom nije molio državu za pomoć, sem „tehničkih" usluga da mu Jugoslovenska banka stavi na raspolaganje odmah sedam miliona maraka u gotovini. Mišković je, umesto državi, više verovao svojim vezama. Iz izjava svedoka, o kojima je i štampa izveštavala, proizlazilo je, između ostalog, da oteti biznismen nije ispunio svoju novčanu obavezu koju je imao prema Crvenim beretkama (JSO) kada je koaliciji DOS-a pre 5. oktobra bilo stalo da uz pomoć Legije i njegovih Ijudi, što je moguće pre, uhapse i isporuče Haškom tribunalu Miloševića.
Nije sasvim jasno da li je tom prilikom povod za svađu bilo učešće JSO u nagradi od pet miliona dolara, koju su SAD raspisale za izručenje Slobodana Miloševića.

 

"Podstanar - stranac u socijalizmu i kapitalizmu"
radni naslov knjige koju je napisao nemački novinar Georg von Hübbenet


Ristić Ljubodrag, 05.06.2012. godine

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži