"Podstanar - stranac u socijalizmu i kapitalizmu" - Drugi deo

Posle imenovanja crnogorskog koloniste iz Bačke Palanke Jovice Stanišića (1991) za svemoćnog šefa državne obaveštajne službe, i unapređenja crnogorskog Crnogorca Nedeljka Boškovića u generala i šefa vojne obaveštajne službe KOS, Slobodan Milošević, Crnogorac koji se izjašnjavao kao Srbin, postavio je temelje za izgradnju svoje političke moći koju je sam kontrolisao. Zato za Miloševića nije bio više nikakav rizik da za prvog predsednika države, nove Savezne Republike Jugoslavije, predloži renomiranog nacionalnog pisca i disidenta iz Titovog vremena Dobricu Ćosića, a američkog milionera srpskog porekla Milana Panića za šefa Savezne vlade. Na putu je stajalo samo republičko rukovodstvo Crne Gore koje je, po ustavu, polagalo pravo na jedno od ova dva mesta.

Pa ipak, da bi bio siguran, Milošević se odlučio za dvostruku strategiju koja se sastojala, s jedne strane, od ubeđivanja, a sa druge od batina u slučaju neposlušnosti. „Momo", rekao je u telefonskom razgovoru sa crnogorskim predsednikom Bulatovićem, „imam genijalno rešenje za najviše položaje na saveznom nivou. Morao bi, međutim, da dođeš u Beograd jer ne mogu preko telefona da ti kažem ko su te osobe." Pre nego što je došlo dotle, nekoliko generala iz Crne Gore je, na čelu sa novim šefom vojne obaveštajne službe (KOS), na silu ušlo u predsoblje predsednika svoje republike Momira Bulatovića. „Došli smo", tako je kasnije Bulatović opisao ovaj razgovor ,,da od tebe zahtevamo da u Beogradu glasate za Milana Panića, inače ćemo te uhapsiti ukoliko zbog tvog ponašanja ne bude obrazovana vlada." ,,A da li znate, drugovi generali, ko je uopšte taj Panić?", pitao je Bulatović. Gruba Boškovićeva reakcija objasnila je sve: ,,Ne, ali ima ko zna!" Mislio je na Slobodana Miloševića. Uz šolju turske kafe i nekoliko čašica loze, naravno domaće, iz kuće crnogorskog predsednika Bulatovića, crnogorski generali koje je poslao Milošević otišli su, zadovoljivši se time što su svoju pretnju verbalizovali.
Sprovođenje ovog genijalnog Miloševićevog državnog rešenja teklo je posle toga kao po loju. Na dan 15. juna 1992. Dobrica Ćosić izabran je od strane saveznog parlamenta za predsednika države. Mesec dana kasnije naložio je Milanu Paniću da obrazuje vladu. Pri tom je izveo svoj već potvrđeni trik. Obojica su bili Srbi. U novom ustavu nove Savezne Republike Jugoslavije pisalo je da ako Crnogorac vrši funkciju predsednika države Srbin mora biti jugoslovenski predsednik vlade, ili obratno; tačnije: Predsednik Repubiike i predsednik Savezne vlade, po pravilu, ne mogu biti iz iste republike članice. Opet je ona Miloševićeva pravna zamka ,,po pravilU' funkcionisala i u Ustavu, budući da sve što bi značilo kršenje prava on već unapred zakonski pokriva.

 

Novi šef KOS-a, Nedeljko Bošković, dobio je od Miloševića, između ostalog, i zadatak da ilegalnim uvozom strateški važnih dobara minira ekonomske sankcije koje je Zapad uveo protiv Jugoslavije. Izvođenje tog posla Bošković je poverio svom zetu Vanji Bokanu.





Ksenija nije bila tu, ali nedaleko od njene ležaljke sreo sam jučerašnje društvo. Samo je nedostajao Vanja Bokan. Brzo sam ispričao generalu šta sam čuo na radiju i izneo svoj zaključak da je rat u Krajini završen s potpunim porazom Srba. Ubrzo se ispostavilo da general uopšte nije upoznat sa razvojem situacije na bojnom polju u Krajini. Moguće je da crnogorski Srbin, kako mi se juče predstavio, uopšte nije ni bio zainteresovan šta se u Krajini dešava. Njegova jedina reakcija bila je: „Srbi u Krajini moraju da se i dalje bore!" I ništa više od toga.
„Ali, i vi ste indirektno odgovorni za to. Vi ste ipak komunista". ,,Ne" upade mi u reč, „nekada ranije, kada sam još bio u školi, tada..." Nisam popuštao: „Ali vi ste ipak Srbin koji je u tesnoj vezi sa strukturama moći u Jugoslaviji. Kako možete da se tako mirno ovde odmarate?" upitao sam, pomalo provocirajući. ,,Ja sam sada na drugom poverljivom zadatku. Osim toga, sada sam penzionisan", odgovori Bošković vidno razdražen, ali ipak pristojan. Srbin iz Crne Gore reaguje kao Crnogorac u Srbiji koji misli da se njegov „čist obraz" prlja. Arogantno, ponosito i teatralno tašto. Hteo je svojoj ličnosti da da više težine, kako bi preda mnom neke stvari prikazao čistim. General je očigledno bio Ijut. U prvi plan svog odgovora stavio je svoju oficirsku hrabrost, što je za mene bilo neočekivano. U svom trudu da ovo dokaže, Bošković je išao tako daleko da mi je čak ispričao pojedine epizode iz svog ratnog angažmana u Bosni i Hercegovini, koje bih ja kvalifikovao kao državne ili vojne tajne. Nije ga bilo moguće navesti da govori o drugim temama.





Osim toga, bilo je i drugih emotivnih događaja. Srpska pravoslavna crkva je svojom procesijom pokrenula nešto što u ovoj formi, u zemlji u kojoj su preko pedeset godina vladali komunisti, nije bilo poznato. Demonstrativno se stavila ispred šetača i studenata, a protiv države. Kritični marksista i ubeđeni ateista Zoran Đinđić, koji sam nije krio svoje negativno određenje prema hrišćanstvu, prekrstio se kada je sa patrijarhom Pavlom na čelu procesije, probio kordon Miloševićevih policajaca, doduše na jedan način koji nije bio uobičajen za pravoslavne hrišćane. Umesto da se prekrsti sa tri prsta desne ruke tako što će da dodirne najpre čelo, onda telo, zatim desno i na kraju levo rame, Đinđić se prekrstio na način na koji to čine katolici. Prvo je dodirnuo levo a na kraju desno rame. Crkveno seme je kod Đinđića malo kasnilo i izbilo na neočekivan način. On je uskoro patrijarhu Pavlu stavio u izgled nešto što je trebalo shvatiti kao unutrašnje odstupanje od „nacionalno bezvernog socijalizma", koga je Mira Marković nazivala mondijalizmom i zaokretom ka srpskim nacionalnim korenima. Đinđić je patrijarhu Pavlu obećao finansiranje hrama Svetog Save na Vračaru, čim počne da upravlja zemljom kao premijer. Hram Sveti Sava, nazvan po srpskom nacionalnom svecu koji je pre više stotina godina spaljen na vračarskom bregu, gradi se već sto godina, i do današnjeg dana nije završen. Kritički marksista i ateista Zoran Đinđić doživeo je na čelu procesije probijanje kordona Miloševićevih policajaca, koji je opkolio studentske demonstracije, kao početak svoje transformacije od duhovnog mondijaliste bez domovine u Srbina sa nacionalnom tradicijom, čemu je pripadala i Srpska pravoslavna crkva sa svojom kulturom i zaslugama za održavanje srpskog nacionalnog identiteta. Ovaj događaj sigurno ne čini od Đinđića klerikalnog srpskog nacionalistu, ali stvara od njega političara kome prošlost i budućnost njegovog naroda u istorijskom smislu svakako više nije nevažna.
Zato se činjenica da se Đinđić prekrstio može tumačiti kao gest zahvalnosti prema patrijarhu Pavlu, a ne obavezno kao preobraćanje u vernika pravoslavne crkve. Takvo razmišljanje, međutim, nije se moglo naći kod Čede Jovanovića, preraslog studenta teatrologije. On je pripadao najbližim poverjjivim Ijudima Zorana Đinđića. Nakon 5. oktobra 2000. Ceda je nedvosmisleno postao „maher van zakona" Đinđićeve Demokratske stranke, kada je bila reč o „problemima" policije i ostalim represivnim državnim organima i eksponentima organizovanog kriminala koji su bili bliski DS-u. Čeda, koji je tada imao 25 godina, inteligentni i vispreni Đinđićev poverenik, koga doduše zbog neritmičnog izgovora nisu mogli uvek da razumeju, igrao je važnu ulogu u organizaciji studentskih demonstracija i prilikom nabavke pomoći od sponzora. I on je u onom trenutku još uvek bio ateista.
Iz manastira Svetog Vasilija pod Ostrogom, u brdima Crne Gore, procurila je informacija koju mitropolit crnogorski Amfilohije nije hteo lično da potvrdi kada smo ga nazvali mobilnim telefonom. U tom trenutku se vozio autom iz Ostroga ka Podgorici. Čeda više nije ateista, krstili smo ga.





Tek u martu 2007. ovaj visoki sveštenik je izašao u javnost sa istinom, kada je Čedina otvorena mržnja prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi zadobila oblik političke doktrine. ,,Da sam znao da pečat milosti Svetog Duha na Čedu neće imati dejstva, bilo bi bolje da ga nisam krstio u manastiru". Amfilohije je nastavio: „Čeda tokom čina krštenja nije hteo da ukloni minđušu iz svog uha i pri tom je rekao da se ne ide u budućnost s tamjanom već sa kompjuterima. Nažalost, i minđušu smo krstili. Ali Bog će mudrost i velikodušnost dati i našem Čedi i svakom drugom, jer nije samo on izložen iskušenjima."
Uporedi li se naš razgovor mobilnim telefonom sa visokim sveštenikom Srpske pravoslavne crkve i njegov lični opis ovog čina deset godina kasnije u javnosti, ispostavlja se da je on prekršio devetu od deset zapovesti pravoslavne crkve, jer nam nije sasvim rekao istinu. Mitropolit Amfilohije je bio sveštenik koji je krstio, a u ono vreme kontroverzni biznismen iz Surčina Dragoljub Marković, kome su se obraćali bosovi iz zemunskog i surčinskog klana, bio je Čedin kum, kao uostalom i kum Zorana Đinđića. Đinđić je, osim toga, bio i venčani kum Dragoljuba Markovića. To da je mitropolit Amfilohije tek nakon deset godina izneo istinu o kumu koji je krstio Čedu Jovanovića opravdao je svojim poštovanjem prema „svetoj tajni krštenja".







Markovićevo prebivalište je zbog blizine Beograda postalo i omiljeno sastajalište onih grupa biznismena koji su 1993. preuzeli finansiranje Demokratske stranke Zorana Đindića. Dogovor je postignut tokom jednog ručka u Skoplju. Tu su bili prisutni Vladimir Beba Popović (marketinška agencija), Đinđićev kum Milan Beko, ministar za privatizaciju pod Miloševićem i bliski saradnik Mire Marković, šefice JUL-a, Miodrag Kostić Kole, istovremeno generalni menadžer DS-a i veoma pokretljiv preprodavac. U ovu kliku finansijera spadao je, takođe, i Zoranov kum Dragoljub Marković iz Surčina.
Druga promena u Surčinu se odnosila na sledeće: jedna višespratna kuća koja se prostirala u širinu - trgovačko i poslovno sastajalište Kotobanja - dominira, i svojom masivnošću pritiska centar naselja Surčin. Ona je, doduše, veća i „gradskija" nego što bi to pristajalo takvom naselju, ali premalo da bi se Surčin mogao okvalifikovati kao gradić. Vlasnik Kotobanje je Ljubiša Buha Čume, kriminalac koji je više puta osuđivan zbog distribucije droge u većim količinama i drugih krivičnih dela. Zbog naručivanja ubistva i tri ubistva koja je lično počinio još uvek se izvode dokazi. On je kum Dragoljuba Markovića.
Njih dvojica su zajedno išli u školu. Taj period i stalni poslovni kontakti nakon toga, očigledno su osnov poverenja oba kuma. I nezavisno od društvenih suprotnosti među njima danas Ljubiša Buha Čume i Dragoljub Marković imaju zajedničku interesnu bazu. Ne postaje se tako lako kum. Preko Čumeta, njegov kum Dragoljub može da sazna šta se dešava u kriminalnom podzemlju. I obratno, Čumetov kum Dragoljub omogućava mu pregled kako stoje stvari sa interesima države. Osim toga, Dragoljub je sigurno u poziciji da pomogne Čumetu da ostvari kontakt sa zvaničnim instancama koji bi mu bio koristan.
Ne bi trebalo prevideti ni da se i studentski vođa Čeda Jovanović može često videti ne samo u Surčinu već i u Zemunu. On je Đinđićeva produžena ruka u dubioznim akcijama i dogovorima na nezakonitim terenima. Čeda je jednom komentarisao svoju aktivnost koju mu je Đunđić poverio: „Moje ruke su prljave, ali savest mi je čista."





Dušan Spasojević Šiptar, jedan od najbogatijih bosova u klanu srpskih kumova, vlasnik je i gospodar ovog dobro obezbedenog ostrva luksuznog života. Moćan je i zbog toga što njegov kum Ljubiša Buha Čume dolazi iz Surčina, i Spasojević je zato, kao kum svog kuma, kum Dragoljuba Markovića, a time indirektno i kum Zorana Đinđića. Moćan je i zbog toga što Spasojević dobro poznaje ovo podzemlje i još uvek je u službi srpske i crnogorske tajne policije. On je u miljeu gde se dešavaju ubistva ili se daju nalozi za njih, gde se organizuje celokupna prodaja droge i gde se sa velikim dilerima ona deli u njihovoj sitno vezenoj mreži. Proizvođač jaja Dragoljub Marković iz Surčina često je posećivao svog, kao biznismena maskiranog, kuma Dušana Spasojevića Šiptara u Šilerovoj, i obratno. Spasojević je neretko dolazio do Markovića u Surčin. Kod njega su se sretali i Đinđić i Spasojević. „Bez prijatelja na nebu i u paklu, moj život kao političara ne bi se mogao zamisliti", tako je Zoran Đinđić objašnjavao neuobičajene susrete kao što je ovaj.
Ali i Mile Luković Kum, drugi u hijerarhiji klana srpskih kumova u Zemunu, živeo je zajedno sa svojim kumom Dušanom Spasojevićem u Šilerovoj. Čume Surčinac očigledno se trudio oko političara opozicije, koji su hteli da sruše Miloševića. On ni materijalno nije zaostajao za njima. Zemunac Spasojević sedeo je, međutim, na više stolica i održavao žive kontakte sa tajnim policijama. U Zemunu se viđa odnedavno i komandant teško naoružane specijalne jedinice tajne službe JSO, pukovnik Milorad Ulemek Legija. Legija, nekada podoficir Legije stranaca koji je dezertirao i vođa eskadrona smrti u Bosni i na Kosovu, takođe je u poslovnim vezama sa svojim kumom Buhom Čumetom. I „čovek sa dvostrukim licem" Ekrem Luka sa Kosova, jedan od glavnih sponzora OVK, često se viđa kod Spasojevića u Zemunu.





Kao nacionalne novine i radio stanice bile su priznate i podržavane samo one koje su se naglašeno „patriotski" stavile na stranu Slobodana Miloševića i Mire Marković, ali i na stranu njihovog sina Marka Miloševića. Kontroverzni biznismen Marko je, u međuvremenu, uz pomoć svoje majke i njene Jul-Koza Nostre, postao tako bogat da je imao poteškoća da prenese novac zarađen ilegalnom trgovinom cigareta u inostranstvo, te je stoga počeo da ga u zemlji uspešno pere. U rodnom gradu svoje majke, Požarevcu, otvorio je najveću i najskuplju diskoteku na Balkanu po imenu Madona, a odmah zatim i jednu pekaru. Svakog jutra njegova firma je dostavljala roditeljima u Beograd sveže pecivo i kroasane, koje je Mira posebno volela. Marko je bio istovremeno „dvorski komornik" Belog Dvora, nekadašnje palate kraljevske porodice Karađorđević, gde je sada prebivao njegov otac.
Izdavači i novine koji nisu ispunili patriotska očekivanja porodice bili su u čitavoj Srbiji, uz pomoć sudova, DB-a ii JUL-ove policije Kometa, u čijim su se redovima nalazili i političari, dovodeni u red. Primenjivano je više metoda, kao što je na primer oduzimanje, jer više nisu bili u stanju da plaćaju visoke kazne, ili uz angažman JUL-ovskih novinara u redakcijama kao vrste političkih komesara. Ovo se čini u skladu sa nacionalnim interesima, govorilo se. Gde nije isprva uspelo da se ovi politički komesarii dovedu na vodeće pozicije kao šefovi redakcija, tu bi pomagao šef DB-a Rade Marković. On se posebno interesovao za srpske dopisnike lista Dojče Vele i radija Slobodna Evropa. U tome se novi šef DB-a Rade Marković nije razlikovao od svog prethodnika Jovice Stanišića.





Miloševićev silazak sa vlasti poćeo je, takođe, na Kosovu kada je 1998. Oslobodilačka vojska Kosova, koju je obučavao Zapad a, pre svega, podržavala CIA, krenula sa svojim gerilskim akcijama. Na čelu OVK bio je Ramuš Haradinaj, Albanac sa zapadnog Kosova, nedaleko od granice sa Albanijom, a pored njega Hašim Tači i Agim Ceku. Američka administracija je, na ovaj način, nastavila kloniranje malih država na Balkanu, kako bi bile dovedene u prinudnu situaciju da u budućnosti slušaju Svetsku banku i da se u svojim bezbednosnim strukturama podređuju smernicama NATO-a, a takođe i SAD. Kosovo je trebalo da se što pre izgradi u NATO državu, tačnije da se pretvori u jednu veliku američku vojnu bazu. Za to su već 1997. bili gotovi konkretni planovi. Međutim, Vašington je čekao zgodnu priliku. I nakon Miloševićevog pada, kome se stremilo, trebalo je da se dve, još uvek udružene države, kao nosioci ostatka
Jugoslavije, povedu za primerom Kosova. Ovo je predviđao strateški plan NATO-a prema istočnoj Evropi.





Markovićeva engleska seoska kuća i poslovna kotobanja Ljubiše Buhe Čumeta u Surčinu, ali I zemunska rezidencija bosova mafije srpskih kumova Dušana Spasojevića Šiptara i Mileta Lukovića Kuma registruju snažan porast novih gostiju i posetilaca. Pri tom, kako se čini, dva eksponenta vode čitavu režiju: Vladimir Beba Popović, odgovoran za finansiranje  demorkatske stranke Zorana Đinđića i kontakte sa sponzorima iz zemlje i inostranstva, i studentski vo dja Jovanović koji se takođe bavi sponzorima. Bivši šef tajne policije Jovica Stanišić, koga je Milošević pre godinu dana otpustio iz službe zbog nepoverenja prebacio je kasnije pri jednom saslušanju u policiji Vladimiru Bebi Popoviću da radi za britansku obaveštajnu službu.
I predstavnici raznih tajnih službi maskirani u biznismene  počinju da se ubrajaju u stalne posetioce u Surčinu Zemunu. Među njima se nalazi i vrh preduzeća „Mekedonija tobacco". Ono je ponovo postalo poslovi partner Staneta Subotića Caneta, trgovinu cigareta obavljaju po sličnom principu kao njegovi kompanjoni u Srbiji, koji na ničijoj zemlji Canetu spremaju ispravne papire do granice Crne Gore i Makedonije, a navodno ne interesuje je više šta se nakon toga dešava Canetovom robom. On zakonski više nije pod teretom.Diler heroina Andrija Drašković, koji i u Italiji i u Crnoj Gori kod kuće ne propušta priliku da se u Surčinu raspita za
stanje stvari.
Surčinu je odnedavno češći posetilac i sudija Goran KIjajević, Crnogorac iz dijaspore koji je otpušten iz trgovinskog suda pod pritiskom Mire Marković. Kada je KIjajevića jedan novinar upitao šta on tu radi, ovaj je odgovorio: „Osećam se privučenim imenom velikih evropskih pesnika (Šiler)." Tamo u Zemunu, u blizini Šilerove ulice nalazimo takođe i Geteovu i ostale „pesničke" ulice.





I u Crnoj Gori je, možda još jače nego u Srbiji, kum jednog kuma takođe i kum onog prvog. A Đukanović je svuda imao svoje kumove, ne samo u politici i privredi već i u fudbalskim klubovima i među pastirima u brdima.
Tajna njegovog uspeha, da deset godina neprekidno vlada kao samodržac, leži u njegovoj sitničarskoj dovitljivosti da uvek vlada u skladu sa zakonima, čije donošenje, doduše, prvo podstakne i sprovede u parlamentu po sopstvenoj potrebi. Zbog toga je Đukanović menjao funkciju za funkcijom: prvo je bio šef vlade, pa onda predsednik države. Milošević nije mogao da računa na Đukanovića ni kao kandidat za predsednika ostatka Jugoslavije, ni kao predsednik SPS-a. Oni su u međuvremenu postali politički protivnici. Crnogorac procijeđene krvi je sa neverovatnom spretnošću savladao proces mutiranja od jednog pogleda na svet na drugi, naravno prema datim političkim koristima i njegovim očekivanjima. Zato je on sada ubeđeni demokrata i politički protivnik svog bivšeg druga Miloševića, kao i cele Srbije, jer Đukanović pored toga hoće Crnu Goru da odvede kao državu u nezavisnost. Za to mu je bio potreban novac. Đukanović je dobio od Vašingtona dozvolu da se trenutno stavi u službu međunarodnog krijumčarenja cigareta i nafte na Balkanu, doduše uvek u skladu sa vlastitim zakonima koji važe u Crnoj Gori. Vašington je pri tom zažmurio na jedno oko da bi navodno pomogao Đukanoviću da prevazide teškoće nastale tokom njegovog raskida sa Miloševićem i njegovih napora da učestvuje u njegovom rušenju. Montenegro nije postao samo dobrodošlo prihvatilište za kriminalce sa međunarodnih poternica, već i za Miloševićeve političke protivnike iz Srbije.





Samo dvojica važnih partijskih vođa DOS-a mogli su da polažu pravo da se predstave kao demokratski nastrojeni političari. Oni nikada nisu služili nekom komunističkom režimu u državi - u ovoj ili onoj formi - niti su pripadali komunističkoj partiji kao njeni članovi.
S jedne strane, našao se kritički marksista, ateista provokator i vođa Demokratske stranke Zoran Đinđić, talentovani organizator otpora Miloševiću, pametan i okrenut duhovnim vrednostima, zapadno orijentisan taktičar koji je, budući da je lep i mlad čovek, vrlo rado živeo na „visokoj nozi" u zapadnom svetu. Bio je rado viđen gost velikog kapitala koji ga je očigledno fascinirao svojim mogućnostima. Iznad svega je stajao svakodnevni osećaj za stvarnost, suprotno tvrdnjama brojnih nebitnih DOS-ovih političara koji su, radi svoje političke egzistencije, često uveravali kako je Đinđić posedovao političku viziju, koju su pak oni hteli dalje da razvijaju i nose. Đinđićeva dinamika i nestrpljenje da ostvari pretpostavke kako bi, što je pre moguće, počeo da kontroliše vlast sa što više pozicija, nisu dozvoljavali njemu kao kritičkom marksisti da sledi bilo kakve vizije. Jedan od njegovih najintimnijih prijatelja iz DOS-a i njegov prvi ambasador u SAD, Milan St. Protić napisao je između ostalog: ,,U Srbiji je Đinđićeva lična vlast rasla vrtoglavom brzinom. Za prijatelje je imao samo sumnjive Krezove ili još sumnjivije Ijude."
Protić je, osim toga, smatrao da Đinđić ima dva lica: ,,Za strance on je bio sasvim drugačiji čovek. Oni su podržavali i pomagali jednog velikog Evropejca, međutim, sada se pred njima pojavio balkanski despot."
S druge strane, zaslužuje da se pomene samo još osnivač Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica, kao demokrata bez ikakve komunističke prošlosti. On je izuzetno talentovan pravnik i prikriveni strateg, ali i političar koji pokazuje malo smisla za komunikaciju sa javnošću i nedovoljno osećanja za psihološku procenu, pre svega u izboru svojih najbližih saradnika. Stoga je neretko dospevao na liniju vatre onih koji su a priori imali nešto protiv ovog političara, najčešće iz ličnih razloga. Koštunica je vernik i nacionalno opredeljen Srbin. On je žilav pregovarač i zato kod nekih političara u zemlji i inostranstvu neomiljen, međutim, na njega se može osloniti po pitanju održavanja postignutih rezultata pregovora, što mu donosi dobru reputaciju kod onih političara koji drže do poverenja. Magazin Tajm proglasio je predsednika ostatka Jugoslavije dr Vojislava Koštunicu i Džordža Buša za ličnosti 2000. godine. U ovo doba Koštunica za narod važi za simbol političkih promena u zemlji i uživa najveću popularnost od svih DOS-ovih političara.
Obojica demokrata, nestrpljivi taktičar Đinđić koji brzo odlučuje i temeljni, a time i sporiji u donošenju odluka, strateg Koštunica nisu jedan drugog mogli da smisle, iako bi njihova saradnja predstavljala izuzetno dopunjavanje njihovih karaktera i radnih metoda. U stvari, na čelu svojih partija, DS i DSS su se odvojeno borili protiv Miloševića, ali i jedan protiv drugog, jer su njihove koncepcije, odnosno vizije, u skladu s njihovom prirodom, zapravo bile potpuno različite. Koštunica je od početka želeo da održi ostatak Jugoslavije kao države, dok je Đinđić već pre toga nameravao u dogovoru sa majstorom prevrtljivosti, izvornim Crnogorcem Milom Đukanovićem, da sprovede odvajanje Srbije od Crne Gore kako bi sam vladao.
Pri ocenjivanju njihovih tajnih kontakata sa Miloševićem, koje su svakako imali, elokventni Đinđić sigurno je vodio. Prvo mu je pomagao šef tajne policije Jovica Stanišić, a kasnije mu je na ruku išao i njegov kum, Milan Beko, Miloševićev ministar za privatizaciju i poverenik Mire Marković. Koštunica očigledno nije imao kontakte na tako visokom nivou sa Miloševićevim režimom.
Kako Đinđić nije bio omiljen u Srbiji, prezidijum DOS-a je odlučio da postavi Koštunicu za Miloševićevog protivkandidata na predstojećim izborima. Nakon izvesnog perioda predomišljanja, Koštunica je prihvatio ovu ponudu ali pod pretpostavkom da se prihvate dva njegova uslova:
1)        da       se DOS zvanično i javno obaveže da će održati postojeću Saveznu Republiku Jugoslaviju, i
2)        da       Koštunica želi sam da oblikuje i finansira svoju predizbornu borbu.
Koštunica je do tada bio i ostao do današnjeg dana jedini političar kome se nije mogla pripisati, čak ni u glasinama, nijedna korupcionaška afera. Drugim rečima, nije verovao Đinđiću koji je, u nameri da po svaku cenu zbaci Miloševića, bio otvoren za svako finansiranje svoje partije od nekog trećeg. Kome je do morala nek ide u crkvu, kako bi to sasvim bez ustručavanja govorio Đinđić. U politici neko takav, po njegovom mišljenju, nema šta da traži. Koštuničin zahtev za samostalnim finansiranjem vlastite izborne borbe značio je, takođe, da ne želi da padne u finansijsku zavisnost od onih neimenovanih sponzora koji su iz pozadine i podzemlja podržavali Đinđićev DS i čitav DOS, kako novcem, tako i drugim sredstvima.
Zbog oba pomenuta Koštuničina uslova obojica nekomunista počeli su da se razilaze i pre nego što je njihova zajednička politika protiv Miloševića uopšte i počela. Došlo je do raznih spekulacija pošto se Đinđić nije usuđivao da kao organizator i „frontmen" DOS-a izađe na megdan kao predsednički kandidat Miloševiću. Poneki insajderi su mislili: izbor Koštunice za kandidata DOS-a je samo Đinđićev politički trik. On je izmislio ovaj scenario kako bi svog jedinog demokratskog rivala sa političkom težinom, Koštunicu, zagrejao za izbornu borbu protiv Miloševića.



U noći između 4. i 5. oktobra sreli su se kod biznismena Dragoljuba Markovića u Surčinu njegovi kumovi, vođa
DOS-a - kum Zoran Đinđić i Markovićev drugi prijatelj i kum Ljubiša Buha Čume, moćni bos surčinskog klana, kriminalac velikog kalibra. Ovde je započela Đinđićeva sudbina koju je on sam, bezbrižno, zamotao u reči: „Bez prijatelja na nebu i u paklu moj život kao političara bio bi nezamisliv". I Đinđićev i Cumetov kum, Dragoljub Marković ponovo se pokazao, ne po prvi a svakako ne i poslednji put, kao posrednik i veza između neba i pakla. On je organizovao u dogovoru sa oba kuma, Đinđićem i Čumetom, u noći između 5. i 6. oktobra susret Đinđića i komandanta Crvenih beretki, Milorada Ulemeka Legije u blizini srpskog parlamenta. Đinđić je čekao u sporednoj ulici u kolima. Legiju su tamo doveli u svojim kolima bosovi surčinske i zemunske mafije, kumovi Čume i Spasojević. Crvene beretke su, kao interventna jedinica tajne državne policije, na svojoj pobedničkoj zastavi imali upisane mnoge ratne zločine počinjene u gradanskom ratu u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i na Kosovu. Lecjija je bio u najtešnjoj vezi sa mafijaškim bosovima Cumetom i Spasojevićem. Oni i Legija su zajedno kontrolisali fudbalske navijače, koristeći ih kao neku vrstu odeljenja za izviđanje, odnosno ,,one koji prave štimung" u neredima. Svoju platu mogli su sami da uzmu, odnosno zarađivali su je pljačkama. Policija ih za to nije gonila.
Legija je i sa ovog aspekta postao bitan faktor eventualnog krvoprolića u sukobima nastalim između pristalica Miloševićevog režima i ostalih koje je DOS mobilizovao iz cele Srbije, njih oko 500.000 stiglo je organizovano u Beograd, jer su danima pre toga protestovali protiv režima. Njihov sudar sa režimskom policijom delovao je unapred programirano. Prema mišljenju pojedinih vođa DOS-a, samo je Legija mogao da oteža ili spreči krvoproliće. Đinđić je dobio još jedan loš savet, koji je prihvatio i koji ga je najverovatnije kasnije koštao života. Umesto da se stavi na čelo Ijudi koji su protestovali protiv režima, mase koja je bila dovoljna da se Milošević obori sa vlasti, on se odlučio za taktiku stranih tajnih službi, tim pre što su one još nekim vođama DOS-a pomogle da nastalu situaciju vide i procene na „pravi" način. Zbog njihovog iskustva u komunističkoj istočnoj Evropi, u Rumuniji, Sovjetskom Savezu i Nemačkoj Demokratskoj Republici preporučili su da se, pre svega, na juriš zauzmu policijski centri. Đinđić je ignorisao postojeće signale policije u Srbiji da i ona nestrpljivo čeka na pravu priliku kako bi okrenula leđa režimu. U usmenom dogovoru sa Legijom dobio je od njega uveravanja za učešće Crvenih beretki u eventualnim akcijama protiv policije. Kum Zorana Đinđića, surčinski biznismen Dragoljub Marković, organizovao je da kriminalci iz surčinskog klana sarađuju sa Legijom. Na njihovom čelu stajao je bos surčinskog klana, kriminalac Ljubiša Buha Čume.



Đinđićev i Legijin interes da učine uslugu jedan drugom time je dobio neočekivano dobar temelj. Legija je doduše postavio jedan uslov: zahtevao je aboliciju za njega i njegove Ijude. Jedino ukoliko ne budu izručeni Haškom tribunalu biće spremni da se u Srbiji, zajedno sa snagama NATO-a, bore protiv Miloševićeve vojske i policije. Đinđić se složio. To je verovatno bila ona reč koja ga je kasnije koštala života.

 

"Podstanar - stranac u socijalizmu i kapitalizmu"
radni naslov knjige koju je napisao nemački novinar Georg von Hübbenet




Ristić Ljubodrag, 27.05.2012. godine

 

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži