"Podstanar - stranac u socijalizmu i kapitalizmu" - Prvi deo

Ako ste stekli pravog prijatelja koji je Srbin, onda će on biti spreman da se za vas žrtvuje do kraja života. Ni siromaštvo ne sprečava Srbe da svog gosta preterano dobro ugoste. Ali ne pokušavajte sa njima da diskutujete o politici ako imate slabe nerve. Srbima, po pravilu, nedostaje fundamentalno znanje o situaciji van zemlje, a zbog svojih emocija često nisu u stanju da argumentiraju objektivno i racionalno. Na političko rasuđivanje, kod mnogih od njih, utiču i drugi sadržaji, a ne oni koji bi se obično očekivali. Uopšte govoreći, Srbi tačno znaju šta neće; međutim po pitanju nerešenih problema budućnosti oni su retko kad jedinstveni. Svi bi, kako se čini, bili u vrhu, dok stepenovanja naniže uopšte nema. To je stvarni problem zemlje. Ova primedba važi za većinu političara. Kod Crnogoraca, osim toga, u prvom planu stoji neumereno precenjivanje sopstvenog lika. Tu je početak svega onoga čemu Crnogorci u budućnosti streme.

Dalje kloniranje malih država na bivšoj državnoj oblasti Jugoslavije je nastavljeno nakon proglašenja nezavisnosti i suverenosti autonomne srpske pokrajine Kosovo (sa nepuna dva miliona stanovnika) od strane kosovskih Albanaca, a njena državna struktura je skoro završena. Da Kosovo nije u šakama najrazličitijih albanskih mafija, koje su istovremeno i nosioci međunarodnih terorističkih struktura, njegovo unutrašnje obrazovanje države napredovalo bi mnogo brže. Neposredno nakon toga, kosovsku nezavisnost priznale su SAD i većina žemalja Evropske unije, ali odlučujuća činjenica za to jeste ona koja se gotovo i ne pominje: na teritoriji nove države Kosova, u blizini grada Uroševca, nedaleko od granice sa Albanijom, nalazi se jedna od najvećih američkih vojnih baza na Balkanu koja se stalno širi. Bondsteel je sagrađen na zemljištu od preko 770 hektara kao središte vojnih integracija zemalja članica NATO-a u ovom regionu, odnosno i Turske i Albanije, Crne Gore, a jednoga dana i Srbije. Do sada je u ovaj objekat investirano preko 500 milijardi dolara.
Podizanje jednog geostrateški tako važnog vojnog oslonca kao što je Bondsteel na Kosovu, podiže na pravo mesto važnost priznanja Kosova kao jedne, praktično u svakom smislu od strane NATO-a kontrolisane države kosovskih Albanaca, istovremeno nezavisne od Srbije, tim pre što je u međuvremenu Albanija postala član NATO-a. Time se već sada Bondsteel izdigao po stepenu svoje strateške važnosti, jer ovaj vojni oslonac SAD-a ima direktan pristup Jadranu, odnosno Sredozemnom moru. Zapadni Balkan time stoji na početku nove političke, privredne i vojne važnosti prema Rusiji i Bliskom istoku, ako se Bondsteel dovede u vezu sa planiranim raketnim štitom SAD-a u Poljskoj i Češkoj, a takođe i kao platforma za akcije NATO-a. U poslednje vreme Rusija, naprotiv, pokušava da ostvari svoje političke ciljeve uz pomoć kapitala i privredne moći u energetskom sektoru, a ne vojnim pretnjama. Srbija i Kosovo su prvi naredni region na Zapadnom Balkanu gde počinje da se ocrtava konfrontacija temeljno različitih koncepcija, s jedne strane vojne velike sile SAD, i sa druge, ništa manje naoružane - giganta prirodnim resursima - Rusije, u borbi oko povoljne početne pozicije za svoje poslovne interese u Evropi. Budući ratovi vodiće se, prema mišljenju Rusije, na polju ekonomije a ne vojske. Dok Brisel pokazuje sve manje interesa za prijem Srbije u EU i već hoće da navede nćve uslove nakon ispunjenja postojećih, Rusija beleži uspehe vredne pažnje.

 

Đukanović je, osim toga, bio i prijatelj svog tadašnjeg kolege po funkciji u Srbiji, Zorana Đinđića, a njihov zajednički prijatelj je “kralj cigareta" na Balkanu, Stanko Subotić Cane. Jedan od mentora tajnih službi, Crnogorac iz dijaspore, Vladimir Beba Popović, takođe spada u ovaj krug izuzetnih.
Kako je Đinđić bio jedan od najvažnijih političara pri rušenju komunističkog samodršca Miloševića, on zasigurno stoji u središtu moje čitave knjige. U ovom kontekstu važno je spoznati da je organizovani kriminal direktno imao učešća i u rušenju Miloševića 5. oktobra 2000. godine, kao i u atentatu na Đinđića 12. marta 2003. Ali ko je stajao iza mafije srpskih kumova? I inostrane tajne službe su u opticaju. Na ovo delikatno pitanje i ja pokušavam da dam odgovor.

Proces za ubistvo Đinđića je u najvažnijim iskazima svedoka montiran na upadljiv način. Najvažniji iskazi su isfiltrirani uskom mrežom pravosuđa i države. Đinđićev „tehnički ubica" jeste poznat, ali ne i njegov nalogodavac. Međutim, suviše je opasno iznositi pretpostavke o tome. Meci još uvek lete. Za atentatore ne postoji očigledno ništa sigurnije od mrtvih svedoka. Ovde se sistematski voda muti i danas na poseban način. A u njoj se otkrivaju samo male ribe, uglavnom mrtve, ali ne i krokodili.

Osim toga, protekli komunistički režimi su za šest decenija svoje političke egzistencije više uništili supstancu Srba nego Turci za 400 godina svoje vladavine u Srbiji, što sada postaje jasno mnogim Srbima, naročito ranijim drugovima. Čim danas zauzmu rukovodeći položaj u politici, donedavno ubeđeni ateisti bivaju kršteni kao pravoslavni hrišćani. Kod poštenih Srba postoji i važan razlog za to. Tito i Milošević naročito brutalno su uništavali političko kritičko mišljenje u stanovništvu, prebacujući mit sa hrišćanskih i nacionalnih oslobodilačkih ratova na komunistički internacionalizam.
Bez dobrovoljne podrške inteligencije, naravno, sve to ne bi bilo moguće. Fino vaspitan građanski sloj bezobzirno je potisnut u pozadinu. On ni danas nije u društveno boljem položaju. Jedan trajni cunami primitivnog egoizma i dalje preplavljuje i uništava sve što je od ranijih vremena preostalo u pogledu građanskih običaja. Univerzitetska titula, ili neko drugo akademsko ime, nikako ne znači da njeni nosioci imaju odgovarajuće građansko vaspitanje koje u Evropi ide ruku pod ruku sa procesom obrazovanja. Naravno da postoji jedan veoma tanak sloj srpske inteligencije koji se svojim vrhunskim obrazovanjem orijentiše prema svetskim merilima, ali i njega je preplavio talas nedovoljnog civilizacijskog kvaliteta onih koji „uvek bolje znaju". Među takve spadaju, pre svega, političari.
Ne poznajem nijedan drugi narod koji daje toliko povoda i prilika, kao i razloga da samog sebe, a i druge, časti priznanjima i odlikovanjima. Verovatno da nema tako mnogo Srba koji nisu primili neko odlikovanje. I to je posledica komunističkog režima koji je na taj način stvarao lažnu atmosferu uspešnih i srećnih Ijudi u Srbiji. Istovremeno, Srbi imaju nezadovoljenu potrebu da navodne uvrede, odnosno klevete, na koje su posebno osetljivi, rašćišćavaju pred sudovima a ne u međusobnom razgovoru.

Duhovni i moralni „preokret" Crnogoraca i njihova urođena potreba za političkim „gnezdom" u neposrednoj blizini „bele uniforme" nastavlja se i u poslednjoj deceniji kroz mini-diktaturu Mila Đukanovića, koji od 1991. u Crnoj Gori vlada skoro sasvim sam i za mnoge Crnogorce predstavlja otelotvorenje „bele uniforme". Ovde je opet upotrebljen nacionalizam. Zahvaljujući njemu, Srbi su odjednom za većinu izvornih Crnogoraca postali stran narod.
Đukanoviću je uspelo da, uz pomoć referenduma raspisanog 21. maja 2006. o državnom suverenitetu Crne Gore, zadrži ličnu vlast nad jednim od poslednjih rezervata komunizma na Balkanu, kao i u Evropi. Jer tamo su komunisti od 1944. godine neprekidno na vlasti. Oni samo vešto mutiraju od jednog političkog sistema do drugog, od jedne ideološke demokratije do druge, i prilagođavaju se prema potrebi onome što se upravo traži. Na taj način njima, za razliku od Srba, ne pada teško da glume političku stabilnost.

Jedan drugi odgovor koji me je u vezi sa Srbima naročito zanimao, satiričar Dragoljub Ljubičić Mićko nije dao. A moje pitanje bi bilo: zašto stanovnici Nacionalnog parka Srbija, Srbi, nekog političara obožavaju na naročit način tek onda kada ga prethodno ubiju, ili ako je smrt na drugi prirodan način okončala njegovu vladavinu?
Najbolji primer za to je prvi demokratski izabrani političar, Srbin Zoran Đinđić. Ubijen je 12. marta 2003. godine. Pre atentata on je, uglavnom, loše prolazio na skali popularnosti u svim politički motivisanim anketama. Na njegov pogreb došlo je, međutim, oko pola miliona građana. A kada je Đinđićeva Demokratska stranka 12. marta u beogradskom Sava centru obeležavala treću godišnjicu smrti šefa svoje partije, velika sala bila je skoro prazna.Slična slika vladala je i kada je sahranjen Aleksandar Ranković, bivši šef Titove tajne policije, 20. avgusta 1983. na beogradskom Novom groblju u Aleji velikana. U to vreme, nekoliko godina posle smrti maršala Josipa Broza, represija jugoslovenskog ministra unutrašnjih poslova, Slovenca Staneta Dolanca, bila je najjače uperena protiv Srba. Preko 100.000 Srba došlo je demonstrativno na sahranu svog Leke, kako je narod zvao Aleksandra Rankovića, da bi mu odali poslednju počast. Celo groblje, tog sparnog letnjeg dana, mirisalo je na rakiju koja uz pogreb ide baš kao i bradati pop sa tamjanom. Iz toga vidimo da smrt u Srbiji uvek proizvodi mistično dejstvo na politiku.

Peti oktobar je, pored svega, na površinu kriminalne svakodnevice u Srbiji i Crnoj Gori izneo dva moćna i odlično organizovana mafijaška klana „srpskih kumova" iz beogradskih predgrađa, najpre klan iz Surčina, a posle njegove podele i klan iz Zemuna, učinivši ih vladajućim unutrašnjppolitičkim faktorom u mladoj demokratiji. Postojaoje upadljivo veliki broj Đinđićevih kumova. Među njima su, između ostalih, bili i kum Milan Beko, ministar za privatizaciju za vreme Slobodana Miloševića, istovremeno intiman prijatelj moćnog šefa državne bezbednosti Jovice Stanišića, i kandidat JUL-a, Koza Nostre Mire Marković, na parlamentarnim izborima 2000. godine protiv demokratske opozicije koju je vodio Zoran Đinđić. Tu je spadao i novopečeni milioner, kum Dragoljub Marković iz Surčina. Marković je bio i kum svog školskog druga, tada još uvek moćnog šefa surčinskog klana Ljubiše Buhe Čumeta. On je raspolagao i plaćenim ubicama, mada je
Čume povremeno, kako se u štampi pisalo, i sam izvršavao pojedina ubistva.
I drugi Čumetov kum bio je šef zemunskog klana, a to je Dušan Spasojević Šiptar. Njegov kum je i pukovnik Milorad Ulemek Legija, koji je jedno vreme komandovao najmodernije naoružanom elitnom jedinicom državne bezbednosti „Crvenim beretkama".
Đinđić je, prema tome, po srpskom razumevanju kumstva po kome „tvoj kum je i moj kum", teoretski bio u prijateljskoj vezi i sa šefom surčinskog klana Čumetom, kao i sa šefom zemunskog klana Dušanom Spasojevićem Šiptarom, koji je poticao iz malog mesta u južnoj Srbiji, većinski nastanjenog Albancima. U skladu sa kumovskim ritualom, svaki kum drugom kumu nudi krvno srodstvo koje se ceni više nego normalna porodična veza. To, između ostalog, znači da kum štiti život drugog kuma. Ne bi se smelo zanemariti ni lično prijateljstvo Stanka Subotića Caneta sa večitim premijerom ili predsednikom Crne Gore Milom Đukanovićem, ali i sa Zoranom Đinđićem. U ovom trouglu uzajamnog prijateljstva „mladih" Ijudi dominirao je, međutim, Stanko Subotić Cane, najbogatiji biznismen na Balkanu, koji je trgovao cigaretama. On je „perspektivnim" mladim politićarima Đukanoviću i Đinđiću omogućio uživanje u luksuznom životu još pre nego što su došli u dodir sa „velikim svetom". Doduše, Đukanović je već tada kontrolisao čitavu malu Crnu Goru kao neku vrstu svoje crnogorske Koza Nostre.
Ko je na kraju ubio Đinđića - kriminalna mafija ili politički protivnici iz zemlje i inostranstva, ili možda obe grupe u bliskoj saradnji? U svakom slučaju, Đinđić je svojom energijom i ambicijom pokrenuo velike nacionalne i društvene promene, mada nije bio u stanju, kako se uskoro ispostavilo, da preko svojih Ijudi kontroliše i njihov razvoj. U duhovnom pogledu bio je daleko ispred svog okruženja, ali nije bio dorastao zadatku rukovođenja tako da bi sve držao pod svojom kontrolom.

Samo nekoliko meseci pre ubistva Đinđić je, naime, napravio riskantan preokret u svojoj
politici prema Kosovu u korist Srbije i napustio svoju jasnu prozapadnu politiku koja, između ostalog, srpsku autonomnu pokrajinu Kosovo nije više smatrala Srbijom i čekala je samo pogodan trenutak da Kosovo proglasi nezavisnom državom.
Đinđićev koncept je bio: podela Kosova na albansku i srpsku oblast ili priključenje Srbiji Republike Srpske, treće celine Bosne i Hercegovine, pored Bošnjaka i Hrvata, u zamenu za Kosovo, ukoliko ono sasvim pripadne Albancima. On je na taj način hteo da preokrene celokupnu politiku SAD, NATO-a, kao i EU prema Kosovu. Srbi u Bosni i Hercegovini, na Kosovu i u Srbiji, bili bi pod odgovarajućim okolnostima u mogućnosti da silom anuliraju Dejtonski sporazum iz 1995, kao i Kumanovski sporazum o Miloševićevoj kapitulaciji u leto 1999, i stavljanje Kosova pod jurisdikciju UN (Rezolucija 1244).
Kako god bilo, natprosečno inteligentni i elokventni Đinđić brzo je kao političar učio, i uspeo je da to shvati brže od Ijudi iz svojeokoline, nezavisno od toga da li su dolazili ,,iz raja ili iz pakla". Kada je ovaj jaz postao nepremostiv, Đinđić je prebrzo razvio svoju državničku sposobnost, stavivši svoj život na kocku. Umeo je ponekog uticajnog kuma na putu ka političkoj moći da ostavi hladnokrvno na cedilu, čiju pomoć je na početku rado koristio. Osim toga, neki iz njegovog najbližeg okruženja u međuvremenu su i sami pali isuviše nisko u „paklu" i nisu više bili u stanju da prate Đinđića kao modernog državnika.

I pojedine republike više se nisu ustručavale da takvim podvalama nabavljaju kapital. I ovde su bile važne nule, doduše u nezamislivim dimenzijama. Na taj način, preračunato u nemačke marke, samo od oktobra 1990. do februara 1991. na nezakonit način su se snabdeli i pored budžeta koji im je bio odobren:
Srbija 3,1 milijarda, Slovenija 150 miliona, Hrvatska 245 miliona i Crna Gora 290 miliona. Naravno, i Crnogorci su ostali verni svom istorijski oprobanom receptu da kao najmanji narod na Balkanu (oko 600.000 stanovnika) uvek uzmu najveći deo profitnog kolača, sada iz rezervi novca Jugoslavije koja se raspadala. Po glavi stanovnika, njihova prevara bila je osam puta veća od svih drugih republika pojedinačno.
Crnogorski recept za uspeh, koji se primenjivao i na svim drugim poljima svakodnevice, pre svega u politici, obezoružavajuće je jednostavan, kao što to i oni sami stalno ponavljaju: Mi, Crnogorci, mali smo narod ali smo pravilno raspoređeni na najvažnijim ključnim mestima. Drugim rečima: u svetu jedinstven nepotizam crnogorske Koza Nostre njihovo je najdelotvornije oružje u borbi za političku i materijalnu egzistenciju. Naravno, nije bez uticaja ni njihovo ponizno ponašanje prema moćnicima. Oni su prvi partizanskom maršalu Josipu Brozu Titu ponudili da promene ime svoje prestonice Podgorica u Titograd. Bili su isto tako prvi koji su prekinuli sa poniznim služenjem komunizmu, čim je postalo jasno da je s Titovim režimom zauvek gotovo. Titograd su opet nazvali Podgoricom, a da sebe nisu pre toga podvrgli ideološkom pranju, odnosno moralnom pročišćenju.
U vreme komunističkog režima, najradije su zauzimali mesta u najautoritarnijim organima države koji su vršili vlast u društvenoj zajednici i gde su postojale skrivene mogućnosti za uticaj na svakodnevni život, kao što su to tajne službe ili policija. Manje ih je, međutim, privlačila aktivna vojna služba, s izuzetkom vodećih mesta. U kojoj meri su zauzimali ova „vodeća mesta" vidi se iz organizacione strukture JNA. U Crnoj Gori je na 3000 vojnika išlo 26 generala. Pri tom je oficirski kadar iznosio 20 procenata, odnosno, da bi bilo još jasnije: na 100 vojnika išlo je 20 oficira, to jest jedan oficir komandovao je petorici vojnika.

Kriminalni svet počeo je da se organizuje, doduše još uvek na vlastitu ruku, uglavnom na osnovu kumovskih odnosa, kao i korupcije pojedinih visokih službenika. Kasnije, kada je izbio građanski rat u Bosni i Hercegovini, enormno je porasla krađa privatnih automobila, jer je uz sve to delovala i mafijaška mreža armije bosanskih Srba, generala Ratka Mladića i predsednika Radovana Karadžića. Ona je učestvovala u ovom složnom poslu i opsluživala tim ukradenim plenom iz Beograda ne samo srpsku vojsku već i vojsku svojih neprijatelja Bošnjaka, i to za visoku novčanu nadoknadu. Uskoro je Koza Nostra srpskih kumova, posle uzajamne pomoći bosanskim Srbima, proširila svoj posao na ilegalnu trgovinu narkoticima svih vrsta, pre svega preko Kosova i Bosne za Evropu. Građanski rat je, i na ovaj način, dodatno finansiran, a zavisnost Mladića i Karadžića od Miloševića je tako bila manja.
„Internacionalizacija" ovog posla koji je, imajući u vidu sve veći haos u državi, nužno proširen i na oružje, gorivo i heroin, kao i druge droge, bila je pravi razlog za cepanje surčinske mafije na dve rivalske mafije, jer ni jednoj ni drugoj strani nije bilo dovoljno. Obe strane su se bojale da će drugi partner zaraditi više novca nego što zaslužuje. Međusobno nepoverenje postalo je preveliko. Pojavilo se i Kosovo, u međuvremenu, kao važno tržište i mesto tranzita za trgovinu drogama i ženama, u čemu je i Koza Nostra Crne Gore u priličnoj meri učestvovala. Naročito „drčni" momci iz zemunskog klana, zapravo infrastruktura mafijaškog biznisa, nisu više bili zadovoljni ulogom „vodonoša velikih", pre svega oligarha iz Titovog vremena koji su se opet ubacili u posao, nadajuči se da će uz Đinđićevu pomoć i u politici moći da kažu koju važnu reč. Smatrali su da je vreme zrelo da se raščisti sa predstavama kako su oni samo „janičari" u rukama drugih.

Seoski raskošni letnjikovac Dragoljuba Markovića je, zbog toga, bez obzira na stara i nova poznanstva, kao i prijateljstva, i bez obzira na društvene promene, i dalje otvoren za sva poznanstva iz vremena mladosti i školovanja, ali i sadašnjosti, postavši tako mesto najrazličitijih susretanja i interesanata najrazličitijih slojeva društva. Između ostalih, i za Markovićeve kumove, Zorana Đinđića, ali i za tada siromašnog mladog studenta dramaturgije, Čedu Jovanovića, koji se profilisao kao Đinđićeva desna ruka u unutrašnjopolitičkim pitanjima bezbednosti, pre svega kao veza sa „sivom zonom društva". Čeda je zapravo bio most između „neba" i „pakla" u političkom svetu, kako ga je Đinđić definisao, u kome jedan političar kao što je on mora da sarađuje i sa kriminalnim podzemljem da bi bio uspešan. Čeda Jovanović je tako u svetu, koji je Zoran Đinđić ovako misaono konstruisao, kum dobra i zla. Ova funkcija kuma u korist politike može se videti i po nečemu drugom. Neko vreme, neposredno posle svoje ženidbe, Čeda Jovanović je, kao i Zoran Đinđić, postao kum Markovića i stanovao u jednoj njegovoj kući. Ali u nju je zalazio još jedan intimni prijatelj Zorana Đinđića, brutalni kreator i kontrolor javnog mnjenja oko Zorana, Vladimir Beba Popović. On je, osim toga, bio zadužen da pronalazi novčana sredstva za finansiranje političke aktivnosti svog mentora Đinđića. Marković je uskoro postao drugi najvažniji finansijer Demokratske stranke. Kada neko brzo stekne ogroman imetak, kao što je to na primer Marković, on stiče i svoje neprijatelje. Zato su mu potrebni moćni prijatelji i zaštitnici, kako ne bi neprekidno bio na oprezu i u bekstvu.
U surčinskoj vili Dragoljuba Markovića, koju je podigao posle prisilnog boravka u Engleskoj zbog turbulentnih odnosa tog vremena, rado je boravio još jedan „zaljubljenik u trkačke konje", šef generalštaba jugoslovenske vojske, general Nebojša Pavković, optuženik Haškog tribunala za ratne zločine na Kosovu. U vilu Dragoljuba Markovića rado su svraćali i drugi čelni političari Demokratske opozicije Srbije (DOS) koji su se pripremali da obore Miloševićev režim. Od egzotičnih susreta kraj bazena i uživanja u viskiju nisu odustajali ni šefovi mafija srpskih kumova, kao i Koza Nostre iz Surčina i Zemuna, Markovićev kum Ljubiša Buha Čume i Dušan Spasojević, šef autobravara Bagzija, kao ni drugi kompanjoni, kumovi kumova, a među
njima i nekadašnji komandant zloglasne specijalne jedinice državne bezbednosti, pukovnik Milorad Ulemek Legija.
Šefove ove mafije srpskih kumova, koji su sretali Đinđića i deo njegove najbliže okoline, u prisustvu kuma Markovića, u igru je uveo šef tajne policije, Jovica Stanišić, Crnogorac iz dijaspore. Njegova služba državne bezbednosti kontrolisala je i tako direktno, ali i indirektno, upravljala političkim razvojem opozicije koja se grupisala protiv Miloševićevog režima. Obe mafije srpskih kumova, surčinska i zemunska, bile su jezgro kriminalnog podzemlja koje je Stanišić, radi bolje kontrole, otcepio od nadzora Crnogorca iz dijaspore, kriminalca Željka Ražnatovića Arkana, koji je uživao poverenje Slovenca, Staneta Dolanca, inače Titovog šefa državne bezbednosti.
Stanišić je kontrolisao posao trgovine drogama, oružjem, benzinom, dizelom, ali i krađe privatnih automobila, ucene, pa i trgovinu Ijudima Koza Nostre srpskih kumova u Surčinu i Zemunu. Drugim rečima: šef državne bezbednosti Jovica
Stanišić sedeo je, jedno vreme, indirektno ne samo kraj bazena Dragoljuba Markovića već i u službenom predsoblju premijera Zorana Đinđića.
Dragoljubu Markoviću nije bilo sasvim pravo što se njegova oba kuma, Zoran Đinđić i Čeda Jovanović, u javnosti predstavljaju kao ateisti. Njihova provokativna bezbožnost više nije bila u modi. Nisu samo srpski kumovi, već i drugi građani u Surčinu, kao u Srbiji uopšte, u vreme kada je socijalističko-marksistički svet propadao, otkrili da im je potreban novi zaštitnik. Bila je to Srpska pravoslavna crkva, koja je svakoga dana postajala sve uticajnija. Uz njenu pomoć i posvećenost srpskih kumova religioznosti, odnosi s mafijom dobili su jedan novi kvalitet i sa aspekta lične sigurnosti. Kumovima se može verovati samo ako dolaze od Boga, kaže se inače i u Srbiji i u Crnoj Gori.

„Moramo naučiti da je zlatna epoha prošla", tako je glasio Mickjevičev životni moto. Sergej je moj savet prokomentarisao šapatom: „Bolje bi bilo da Drašković prestane da sluša savete svoje žene Danice, Crnogorke iz dijaspore, i njenih kumova, crnogorskih advokata". Drašković je slušao Danicu slično kao što je Slobodan Milošević u svojim političkim odlukama zavisio od svoje krajnje kapriciozne žene Mire Marković. Njoj bi povremeno polazilo za rukom da, uvređenog lica, uopšte ne odgovara na pitanja svog Slobodana, jedan dan ili više dana. I sve dok on ne bi promenio svoju taktiku prema njoj i počeo da joj se obraća brižno i s Ijubavlju, kao na primer: ,,Ti si moja maca, ili moja draga bubica", ona ga je kažnjavala svojim ćutanjem, što je u Srbiji normalno i uobičajeno. Sasvim je ignorisala njegovo prisustvo. Tek kada bi Milošević svoje ruke sklopio poput kandži grabljivice i stavio ih pred Mirino lice, a istovremeno je gledao nežno i uporno poput hipnotizera, Mira bi prestajala da bude tvrdoglava i bila spremna da se pomiri. Supruge ove dvojice političara, obe jake volje i krajnje ambiciozne, Crnogorka iz dijaspore Danica i Srpkinja Mira, koje su jedno vreme čak i prijateljski komunicirale jedna sa drugom, u narodu nisu uživale dobar glas, samim tim što se na Balkanu smatra da žene u politici nemaju šta da traže. U javnosti su ih zato često upoređivali sa ženom nekadašnjeg samodršca Rumunije, Nikolaja Čaušeskua, Elenom. I ona je svojim mužem upravljala iz pozadine, kao što su to činile Mira i Danica.

U međuvremenu, savet NATO-a postigao je dogovor sa Sovjetskim Savezom o usmenom mirovanju, koji je imao cilj da spreči svako ohrabrivanje puča JNA od strane Sovjetskog Saveza, rekao mi je Sergej i ponovio da je JNA još uvek rezervna intervenciona oružana sila SAD na Balkanu.
Imajući to u vidu, Kadijević i šef Generalštaba JNA, Srbin Blagoje Adžić, mole za hitan prijem i podršku našeg armijskog rukovodstva u Moskvi, kod maršala Jozova i šefa sovjetske tajne službe (KGB) Krjučkova, nastavio je Volođa poverljivim tonom. Oni, međutim, neće dobiti podršku za planirani vojni puč, utoliko pre što Kadijević i Adžić nisu složni, i u strateški važnim pitanjima koriste različite argumente. Sergej je, osim toga, rekao: „Kadijević se trudi da ga primi predsednik Mihail Gorbačov, ali do toga neće doći kao što je došlo pre nekoliko meseci. Moskva u sadašnjem trenutku ne može sebi da dozvoli nesporazum sa Vašingtonom. Pa ipak, betonske glave Jugoslavije igraju istovremeno na tri svadbe", rugao se Sergej. Uplašeni za svoju egzistenciju, oni, po njegovom mišljenju, previđaju činjenicu da u Moskvi postoji i strah da bi vojni puč u Jugoslaviji Vašington mogao da iskoristi za ubrzanje konačnog raspada Sovjetskog Saveza, ali i da dovede do promene vlasti u Jugoslaviji, pre svega u Srbiji i Crnoj Gori. I u tom kontekstu američka diplomatija stavlja svim svojim sovjetskim kolegama do znanja da ne bi više imalo smisla da Kosovo ostane u Srbiji kao autonomna pokrajina, ukoliko bi situacija u Jugoslaviji naterala jugoslovenskog premijera, Hrvata Antu Markovića, čoveka od poverenja za Vašington,
da ode sa tog položaja. U tom slučaju, Titova Jugoslavija morala bi se razložiti na svoje dosadašnje republike.
Prepuštajući Vašingtonu inicijativu u Jugoslaviji, iz taktičkih razloga, Moskva je počinila stratešku grešku. Izgubila je, naime, mogućnost, da aktivnije utiče na kasniji politički razvoj na Balkanu, te je geostrateški novi poredak Balkana prepustila zamislima SAD, NATO-a, kao i Evropske unije. Političko rukovodstvo Moskve je, osim toga, bilo suočeno sa jednom drugom strateškom studijom Amerikanaca, koja glasi: ako SAD više ne kontrolišu SFRJ i celokupnu državu ne mogu da održe kao svoj „mostobran" na Balkanu za Bliski i Daleki istok, kao i za istočnu Evropu u sadašnjem obliku, onda geostrateški značaj Srbije u ovom regionu mora da dobije neke druge osnove. Zemlja je previše velika i nacionalno previše egocentrična. Budući da poseduje potencijal za političku neposlušnost, njen uticaj na region mora se suzbiti, odnosno redukovati. Kloniranje malih država na Balkanu znači ne samo razbijanje mnogonacionalne države već i posle toga ostatka Jugoslavije koji se sastojao još samo od Srbije, Crne Gore, Kosova i Vojvodine. U Pentagonu je Bugarska već sistematski izgrađivana kao zamena za Jugoslaviju, a u Rumuniji, kao i u Češkoj, primećena su slična nastojanja; o Poljskoj da i ne govorimo.

Još pod Titom, muslimanski Bošnjaci srpskog, hrvatskog ili turskog porekla proglašeni su za muslimansku naciju. Od malog slova m (pripadnik islamske vere) Bošnjaci su politički uzdignuti u veliko M kao Muslimani (etnički naziv za narod), sa svim međunarodno-pravnim atributima građana nezavisne države Bosne i Hercegovine. I to su Milošević, kao i Tuđman, očigledno potcenili.
Ali i Milošević je napravio račun bez Tuđmana, a i Tuđman bez Miloševića. To im se kasnije i osvetilo. Svoje lične račune i oni su pravili bez pravog krčmara na Balkanu, odnosno bez Amerikanaca. Na početku je od toga profitirao Milošević, jer su u to vreme Amerikanci bili zainteresovani da se Jugoslavija održi kao država. Na kraju je bilo obratno, jer je Vašington promenio svoju politiku odlučivši da, po svaku cenu, pobedi Beograd i na taj način Miloševićevu dominaciju na Balkanu.
Dvojica drugova koji su jedan drugom govorili ti, očigledno u Karađorđevu nisu jedan prema drugom bili pošteni. Tuđman je propustio Miloševića da obavesti o pojedinostima referenduma u Hrvatskoj, čije su pripreme već bile završene. Hrvat je samo čekao povoljan politički trenutak da ga održi. Njegov dogovor sa Miloševićem služio je, između ostalog, i ovom cilju.

I dotadašnji šef KOS-a, general Aleksandar Vasiljević, Srbin, bio je iznenađen zbog svog smenjivanja i imenovanja Nedeljka Boškovića. „Smena je objavljena službeno u nedelju, 27. maja 1992. godine", komentarisao je, ,,a Bošković je već u ponedeljak izjutra u novoj generalskoj uniformi došao na posao." To je, bez sumnje, sve unapred pripremljeno. Naravno da nije moguće za jedan dan, a naročito ne u nedelju, sašiti generalsku uniformu. Pre toga, početkom maja, osamdeset generala JNA i gotovo bezbroj oficira štabova poslato je u penziju. Zanimljivo je da Vasiljević pripremanje generalske uniforme svog naslednika Boškovića uzima kao važnu indikaciju svoje analize situacije u vojnom aparatu, a ne spomenuto otpuštanje generala i oficira, u čemu je Bošković pre toga tajno učestvovao.
Milošević je počeo iznenađujuće brzo i dosledno svoje spoznaje, posle susreta sa Tuđmanom u Karađorđevu, da pretvara u delo, mora da je tako glasila analiza šefa KOS-a Vasiljevića. Pri tom je Miloševiću, kao i Tuđmanu još pre godinu dana, postalo jasno da se oni kao političari u sprovođenju svojih planova ne smeju osloniti na JNA, sve dok je ona „titoistička". Činjenica da se Milošević, kao Crnogorac iz dijaspore, oslanjao pretežno na svoje zemljake, Crnogorce iz Crne Gore, kako bi stvorio uslove za učvršćivanje svoje moći, trebalo je da bude predmet analize jednog srpskog generala, u slučaju da on još uvek nije bio zaslepljen ideološkom prošlošću Tita. I ovde se jasno video politički i duhovni incest, ustajala voda ideologije srpskih komunista u vojsci.

"Podstanar - stranac u socijalizmu i kapitalizmu"
radni naslov knjige koju je napisao nemački novinar Georg von Hübbenet




Ristić Ljubodrag, 13.05.2012. godine

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži