Članci

Vučić Aleksandar - Perom Slobodana Turlakova

 KAŽU,  DRŽAVA JE UBILA ĆURUVIJU, A KO – BORKU VUČIĆ?
 
Čemu opet ponavljanje priča o ubistvu Ćuruvije, kad ni jedna dosadašnja nije dovršena. Čak i kad bi se otkrilo ko je ubica, nikako da se otkrije zašto je ubijen.

Jedno je sigurno da do tog zločina nije došlo zbog njegovih „oštrih kritičkih reči“, kako je napisalo Udruženje novinara, na spomeničkoj ploči na mestu ubistva. Bilo je tu mnogo mnogo težih stvari,  i na jednoj i na drugoj strani, jer ni jedna nije bila usamljena, pa ipak već 14 godina  sve stoji, i sad odjednom, Prvom potpredsedniku, kome je uvek  potreban nekakav „tremolo“, nešto što će da opsedne prostotu, da stalno drži uznemirene duhove, sve u uverenju da time diže svoju popularnost, svoju i svoje stranke, izlazi sa obećanjem da će već tokom ove nedelje početi hapšenja svih onih koji su bili nalagaoci, organizatori i direktne ubice Slavka Ćuruvije,  11. aprila 1999, u ulici Svetogorskoj, u hodniku zgrade u kojoj je stanovao.

Naravno sličnih obećanja bilo je već sijaset, koja su, kao što se zna, sva izostala, čak je i Mišković pušten iz zatvora, njegov glavni džokej u dizanju sopstvenog rejtinga, iako je izjavljivao da bi Miškovićevo puštanje  smatrao za svoj lični poraz. U nizu nagomilanih i nailazećih događaja, koji obećavaju šansu za dalje i uspešno  „tremoliranje“ i uzbuđivanje,   Mišković, kao da je izgubio i na aktuelnosti i na težini „slučaja“, uostalom njim će se baviti sudstvo,  utoliko pre što će nov slučaj, mada star 14 godina, podići svu javnost na noge! Zar je mala stvar, 14 godina se vlast zamajava otkrićem detalja ovog umorstva, a evo sad, on, jednim mahom, sve otkriva i sve krivce u aps i na sud tera! Da bi napetost bila što veća, P.p. obećanja čak,  da će podneti ostavku ukoliko ne budu pohapšeni svi oni koji su umešani u ovo 14 godišnje trajuće ubistvo!!

Dakle, nema šale!

Međutim, ima jedna pukotina, kroz koju se mogu i neke stvari  provući.

Naime, urednik dvonedeljnika „Svedok“, Vladan Dinić,  nekoliko je puta već  pisao, da kad god počne po medijima da se priča o ubistvu Ćuruvije, da je to sigurna najava opštih izbora.

Otkud sad pa to? I kakve veze  te dve stvari, među sobom,  imaju, da jedna drugu provociraju. Tek,  opet se obnovila  priča o tom ubistvu, čak se tvrdi da je optužnica napisana, da će iduće nedelje početi hapšenja okrivljenih...  ali, gle čuda, priča se uveliko i o izborima, što znači da je Dinić u pravu.

Mučno je sve to, još i više, kad se preko jednog nerazjašnjenog ubistva, od pre 14 godina,  dokazuje da će  „Konačno  postati jasno  da je Srbija zemlja u kojoj  zločini ne ostaju nekažnjeni!“

U jednoj pravnoj državi, u kojoj se rad svih državnih  organa zasniva na zakonima, sve je jasno, pa je potpuno deplasirano bilo koga ubeđivati i govoriti mu, da se u jednoj takvoj državi ne može ubijati nekažnjeno.

Naravno, već smo navikli da P.p. o svemu mora da priča, obećava, preti, i sve u najskorije vreme, koje redovno izmiče i prekriva ono što je kazano.

Naposletku,  što  bi optužnica o nalagodavcima, organiatorima i izvršiocima ubistva,  imala biti objavljena. To je stvar sudska, a ne  medijska, i ako se proces bude odvijao kako zakon nalaže, dovoljno je da bude objavljena  sudska presuda, koja će samu sebe  zadovoljiti i na kojoj se ne mogu praviti  i dobijati bilo kakvi poeni.

Dabome, kao i obično i što je već postalo navika – ova vlada  stalno ističe da se pre nje ništa nije radilo, da je, takoreći. sve što je normalno i zakonski, tek sa njom počelo, sa njenim radom. Pri čemu, joj nije bilo čudno, što je usred svog blagoslovenog mandata morala da vrši rekonstrukciju, da smeni pola ministara, za koje su tvrdili da nisu, ni oni, ništa radili!

Sve je to znano, kao što  i ono što nailazi, ma kako bilo skandalozno,  neće biti iznenađujuće, jer je već ustaljena činjenica, da ova vlada  ne može da se sastavi od sposobnih ljudi, pošto njenu kadrovsku bazu čine oni  koji su  napustili ranije stranke, pod uslovom dobijanja unosnih mesta, sa svim onim što ona donose. Drugo ih ništa ne interesuje!

Iznenađenja nema, svima je jasno, ko hoće da živi  ima da se bori  sa stranačkih klupa i pozicija, što znaju i oni koji ih raspoređuju i uslišuju im želje i potrebe. Dakle, P.p. i u manjoj, ali značajnoj meri i – premijer.

Konačno, šta će se dobiti, ako i dođe do sudskog procesa povodom tog ubistva? Hoće li taj proces bilo šta pokrenuti u ovoj državi?

A onda, glupavo je tvrditi da je njega država ubila... A premijer, da ne bi izostao iza P.p-a, odmah se isprsio sa svojom izjavom, da je i Đinđića ubila država! Što bi imalo da znači samo jedno, da oni koji su osuđeni, predstavljaju – državu! Čime se unapred  najavljuje, da će i oni koji budu osuđeni, na ovom eventualnom suđenju, isto tako predstavljati državu, bez obzira na značaj žrtvi, ali što  još više govori o onom koji je sebi dozvolio da taj značaj dovodi na  istu ravan. Taj svet sebi sve dozvoljava, mediji su njihovi, pa i cenzori, koji bi morali biti u jednoj pravnoj državi znani.

Konačno, teško je reći ko je uopšte država, pogotovu  u ovih 13 godina, baš kao što je teško reći ko čini državu i u ovih 19 meseci?

Ne želeći da budemo duhoviti i da zasmejavamo čitaoce, ali ispada da državu čine – obećanja! Ona su stalno prisustna, sa njima se operiše  kao da su nastala iz uverenja i lične sigurnosti.

No, sve se izlizalo, drugačije i ne može biti, utoliko pre što su uverenja, kao i sve ostalo, diktirana i nalagana. Tako neki Kacin, niko i ništa u Sloveniji,  ali za nas faktor i naredbodavac iz EU,  u čije se ime protivi izborima, što je dokaz da ovi, svojim radom, zadovoljavaju EU, što ih, očigledno,  ispunjava ponosom. Pa, nisu ni potrebni izbori.

Kad bi se nešto digao Jovan Ristić, koji je u svakoj prilici isticao, što god uzmemo sa Zapada, kao iskusnijih u vođenju i organizovanju državnih poslova, moralo je po njemu biti u duhu naše tradicije i naših potreba, i kad bi video kako se ovom zemljom vlada i, još gore, kakve sve ništarije vladaju njom,  smesta bi se vratio u grob, ako u sanduku, posle 115 godina, ima još nešto  I dok je u vreme Ristićevo,  Srbija  sve više stasavala i postojala i zvanično priznata i poštovana nezavisna država, danas  blagodareći ovim nesrećnicima, Srbija i ne postoji, svedena je na geografski pojam, koji se kruni i ima još da se odkruni.

Prema tome, ostaje nam da vidimo šta će biti  na sudu, ako ga bude.

Međutim, postoji još jedno nerazjašnjeno i misteriozno  ubistvo, i to ne makar koga, već  dugogodišnje direktorke  Beogradske i Centralne Banke Jugoslavije i ministra finansija, Borke Vučić. Uz to i visokog funkcionera SPS-a, što sve zajedno daleko nadmašuje Ćuruvijin društveni položaj i značaj, pa ipak njegovo ubistvo vuče se po medijima punih  14 godina, dok je njeno ubistvo pokriveno jednim rutinskim saopštenjem o saobraćajnoj nesreći.

Smrt je zatekla 1. avgusta 2009, na auto putu Beograd-Niš, blizu Lapova,  kad više nije bilo ni Miloševića, ni Đinđića, te prema tome oni, kao država, nisu mogli biti umešani. Bio je zato čitav ešalon drugih.

No, nezavisno od  svih drugih, ako to uopšte može da se pretpostavi, Dačić, koji nije ni najmanje naivan čovek, kao šef SPS–a i ministar unutrašnjih dela, bio je obavezan da sprovede zvaničnu istragu, ako ništa drugo da pokrije sebe. Međutim, on je, iz njemu samo znanih razloga, prešao preko te zagonetne smrti, na „dnevni red“, i time  prećutno oslobodio bilo kakvih briga one,koji su mogli da se brinu, da je Borka ostala u životu.

Naravno u Dačićevoj političkoj praksi  to nije ni prvina, ni novina. Ne zovu njega badava i slučajno najlukavijem i najprepredenijim  političarem.

Interesantno, tu skoro, zagrebački novinar Domagoj Margetić, koji je bio blizak Borki, često se viđajući i razgovarajući sa njom, saznao je mnoge pojedinosti, ne samo o kiparskoj aferi. Šta više, on je dosta logično, posumnjao u saobraćajni udes.

Naime, ona ga je pozvala da 1-avgusta dođe u Beograd, da bi mu konačno sve ispričala što zna, a znala je mnogo. I tim povodom on kaže: „Iako je službena verzija smrti Borke Vučić, do danas, ostala ta saobraćajna nesreća, detalji ove nesreće nikada nisu do kraja istraženi i razjašnjeni, jer je očito mnogima u Srbiji, ali i Hrvatskoj, Makedoniji. Crnoj Gori i SAD–u, najviše odgovarala upravo činjenica  da Borke više nema, da je zauvek ućutkana, što je  osiguralo i politički napredak, i dugogodišnje  postojanje na političkoj sceni Srbije, između ostalih i bivšeg potpredsednika Vlade Srbije, Mlađana Dinkića“.

To su ozbiljne reči,  jedno svedočanstvo koje se nikako ne može ostaviti nevažnim i usputnim, ono je tvrdoglvo obavezno za sve one koji su službeno zaduženi da deluju. A, eto, skoro 5 godina – tajac. Drugim rečima, može se sa velikom verovatnoćom sumnjati da državnim organima, onima koji  u njima deluju, odgovara (iz ličnih razloga) ovaj tajac, pa se može mirno reći, da je Borku ubila država, utoliko pre što su, kako je rekao Domagoj, u njenom ućutkivanju učestvovali brojni , čak, međudržavni faktori.

Ovih dana, kao grom iz vedra neba, prostrujala je premijerova izjava, na dan 48.rođendana, da je rešio da se povuče iz političkog života!

Sa stanovišta prećutane i neistražene Borkine smrti – kasno!

Naravno, skočili su odmah njegovi fligl ađutanti, među njima i njegov najnedokučiviji proteže, Dijana Vukmanović, izjavljujući, da  „predsednik  ima još mnogo da uradi, zarad boljeg života građana Srbije!“

Lepa žena, ali ne bi joj smetalo kad bi imala malo više dostojanstva, da ne kažemo – karaktera! Koji su to građani, i koji je to – bolji život?!

Naravno, sutradan je  lično premijer i predsednik SPS (t) povukao tj. demantovao tu svoju izjavu, koju su novinari, navodno,  drugačije formulisali. Jedan  od onih što komentarišu po medijima vesti, rekao je – „Nismo mi te sreće“! Mada, možda i jesmo. Sa izborima, SPS (t) sigurno odlazi u opoziciju, a čim nisi na vlasti, onda nisi ništa, tj. postaješ Koštunica i Tadić...

Da zavaršimo sa P. p- om.

Ko je učio srpsku istoriju, taj se seća da je Gospodar Vučić, kako kaže Slobodan Jovanović, „Manje nego iko  umeo da vlada  u redovnim prilikama“

Posle 154 godine javio se jedan sa istim prezimenom, koji ima ambiciju da bude Gospodar, ali ne i „predvoditelj naroda“, što je Gospodar Vučić  takođe bio, ali srpskog naroda, dok ovaj ne sme da upotrebi ni reč Srbin, već uvek i samo – građanin. I stalno nešto kuka, stalno se nešto žali, obećavajući hapšenja tzv. tajkuna, borbu protiv korupcije i kriminala, a svi ti što se bave tim poslovima,  sede mu uz „krilo“, nikog nije ni pipnuo, pa čak ni Miroslava Miškovića,  kog je proglasio za svog glavnog džokera u borbi za prestiž i osvajanje apsolutne vlasti, misleći da će se tako omiliti narodu, za razliku od svog dalekog prezimenjaka, koji je  umeo i da zapoveda i da vlada, i šibom i oborima za neposlušne, ali vazda na korist –  srpskog naroda.

Naravno, P.p. ima i neke olakšavne okolnosti, koje proističu iz odricanja Vojislava Šešelja, koji ga je politički i egzistencijalno stvorio,  i tim odricanjem  morao da prihvati  one uslove koji su mu, i njemu i Tomi Nikoliću, izdiktirani  tamo gde se oni inače diktiraju, jednom reči: da se u svemu promeni  i postane sluga evropskih interesa.

Posle pet godina od tog prelomnog trenutka, već je sve bilo jasno, ali s obzirom da su za ispunjena obećanja, bogato  nagrađeni, postali su privlačni za sve one koji  žele da se koriste njihovom izdajom, i svet je nagrnuo, ne samo iz Radikalne stranke, već i iz svih ostalih, postali su sabirni centar  svih problematičnih ljudi, koji su napuštali svoje ranije stranke, da  bi se više i berićetnije popeli.

Drugim rečima, prvi problem je rešen,  došlo je do naglog okupljanja sveg i svačeg, ali poslušnog  sveta... pa je tako  prošao, između ostalog, i problem Kosmeta, iako su se ranije zaklinjali da će Kosmet ostati u sastavu Srbije. Videlo se kako je sve teklo,  čak je došlo do toga, da Vulin, jedna ličnost sa mračnom prošlošću, izjavljuje da je Srbija spremna na kompromis. O kakvom kompromisu može danas biti reči, posle  Briselskog sporazuma. Zar on sam po sebi već nije kompromis. Ne, nije. Šiptari traže i tražiće sve više i više, nezavisno od tog Sporazuma, a njima, koji zastupaju Srbiju, ostaje  samo da popuštaju pred njihovim traženjima, što jasno govori, da primena Sporazuma, može biti i biće samo onakva kakva Kosovu, odn. njegovim sponzorima, odgovara.

I šta se sad dešava? Nešto krajnje nepredviđeno. Njihov čovek, koga su nametnuli kosovskim Srbima za gradonačenika  Kosovske Mitrovice,  daje ostavku, jer odbija da se potpiše na pristupu položaju, sa albanskim grbom i zaglavljem: Kosovo republika.

Dakle, ostalo je u njemu još malo nedirnutog Srpstva.

I šta im sada ostaje nego da traže nekog drugog, prilepčivijeg, da njega proguraju za gradonačenika u Mitrovici.

Međutim, taj ostatak Srpstva u Krstimiru Pantiću, može da znači  i razbijanje državne strategije na KiM, što bi značilo i krah kosovske politike. Zato i nije čudo, što P.p. priznaje nešto što bi trebalo, kao neka vrsta eksplozije, da se oglasi u ušima i duši svih Srba.

„Naš najveći problem je kako promeniti svest Srba,  kako  bi imali drugačiji  pristup  životnim problemima“.

Dakle, kako učiniti ono što im je Nemačka još pre godinu dana naložila – promenu nacionalne svesti Srba!

Bedno i sramotno!

Slobodan Turlakov

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži